Znanje i imanje

U prethodnom broju „Vremena“ osvanuo je članak pod naslovom „Akademsko sebeukidanje“. Shodno onome što je napisano, nužno je dati makar komentar. Naime, ta potreba se ukazuje iz više razloga a „Vreme“ je ugledan i po profesionalnosti poznat i prepoznat časopis, te se nikako ne sme dozvoliti da se takva reputacija jednim ovakvim tekstom naruši!

Kao prvo, moram ukazati na temeljno nepoznavanje sadržaja o kojem piše Tamara Skrozza i to sa izoštrenom ironijom uvežbane kritičke svesti koja dominira čitavim člankom. U Crkvi ne postoje, kao u politici, nekakve podele na liberale i konzervativce, jer je svako tumačenje Evanđelja utemeljeno na Svetom predanju i učenju Svetih Otaca, tako da označavanje episkopa Porfirija kao liberalnog mislioca i intelektualca može da se pripiše jedino neobaveštenošću i neznanjem autorke o predmetu o kojem tako britko sudi. Episkop, kao ikona samog Hrista, jeste upravo i pre svega odgovoran za propovedanje Svetog Evanđelja u svojoj Eparhiji. S druge strane, episkop Porfirije je upravo i poznat među vernicima kao veliki duhovnik koji se strogo drži kanona Pravoslavne crkve, tako da pogrešna procena autorke postaje potpuna! Ono što je čula i na osnovu čega je i okarakterisala Episkopa kao liberalnog intelektualca jeste zvanično učenje Crkve, a ono što, na žalost, nije mogla da čuje jeste objašnjenje povodom sebeukidanja i sebeodricanja. Naime, tu se podrazumeva preobraženje ljudske prirode kako bi se omogućilo da čovek ostvari svoju bogolikost, da se u svetu i zajednici sa bližnjima ostvari kao ličnost. To zahteva da se čovek u svom konkretnom životu ostvari ljubavlju prema Bogu i bližnjima, što nije vezano samo za žene ili brak. Da bi se to postiglo, čovek mora da preobrazi sebe podvigom samoukidanja sebe kao egoističnog i samodovoljnog bića, jer oni onemogućuju bezinteresnu ljubav i iskreni odnos spram sveta i bližnjih koji projavljuje Isus Hristos kao sunce pravde tj. kao Onaj za kim, kao vernici, idemo i težimo. S tim u vezi je pogrešan i vaš komentar u vezi sa svetiteljem. Svetitelj se ne postaje bezgrešnošću jer je to, između ostalog, i nemoguće, već upravo dostizanjem te ljubavi kao načina ophođenja spram Boga, bližnjih i sveta. Ustrajavanje na takvoj ideji i takvom životu za vas možda nije dovoljno „avangardno“ niti potrebnije i svrsishodnije od bioskopa ili kafića, a možda i od gledanja serije „Seks i grad“ u kojoj možemo da vidimo apsolutizaciju pragmatizma i egoizma u međuljudskim odnosima, koji, da bude jasnije, imaju svoje ospoljenje u obesmišljavanju kategorija kao što su brak, ljubav, prijateljstvo itd., inače nam ne bi bio potreban misaoni monolog glavnog lika. Upravo ustrajavanje na vrednostima i idejama hrišćanstva jeste ono što je u današnjem svetu najteže a možda i „najavangardnije“! Ovoliko je dosta, ako autorka želi da sazna još nešto, preporučujem joj časove veronauke ili neke druge izvore kao što su knjiga Azbučnik vere, samo ne holivudske filmove i predrasude usvojene kroz sistem obrazovanja SFRJ…

A što se tiče sebeukidanja i samoodricanja, komentari autorke o nepriličnosti prisustva mladih koji su „naizgled obični“ i „uobičajeno odeveni“ ukazuju na to da bi oni trebalo inače da budu „nekako“ neobični i neuobičajeni, možda „nekako“ posebni? Oni koji nisu „naizgled“ obični treba da budu uzor? Ovo bi trebalo malo podrobnije da objasnite kako neko to ne bi shvatio kao uvredu! Nažalost, da makar malo poznajete hrišćanstvo, znali biste da je sloboda čoveka u odlučivanju i delovanju upravo ono što određuje čoveka, ali i da on snosi potpunu odgovornost za to kako će je koristiti.

Treće, pojam akademskog i akademskog građanina vi suprotstavljate veri i hrišćanstvu, što je u vašem slučaju potpuno očigledno ali i potpuno pogrešno, jer upravo, kao prvo ospoljenje slobodne ličnosti, po čemu čovek i jeste Bogoliko biće, pokazuje se mogućnost stvaranja novog, mogućnost davanja smisla i forme neoblikovanoj materiji, s tim što se za način korišćenja istih snosi odgovornost, tako da Crkva nema ništa protiv ljudskog znanja i stvaranja, ali ima protiv nekih načina korišćenja istih. Na osnovu toga, umetnost, filozofija i nauka i jesu najviša dostignuća ljudskog duha. I vera jeste znanje ili bolje rečeno poznavanje, a nauka jeste moguća tek na osnovu hrišćanskog poimanja stvarnosti. Ako za to niste znali, čak ne morate ni da se bavite teologijom, dovoljno je da se upoznate sa filozofijom, koja shodno vašim predrasudama i njenom predmetu ne bi ni postojala. A možda mislite da su današnja kultura i građansko društvo bez predrasuda i „dogmi“ (kako ih vi poimate)? Pročitajte Maksa Vebera Protestantska etika i duh kapitalizma ili Adorno/Hohajmera Dijalektika prosvetiteljstva, ili Protiv metode Fajerabenda, da ja ne bih ovde dužio!

Četvrto jeste vaše pogrešno povezivanje Crkve sa nekakvim ultradesnim stavom unutar politike. Takođe je posve jasno da ne razlikujete pojam nacionalnog od šovinizma i radikalnijih oblika istog, kao i vezivanje nacionalnog određenja sa hrišćanstvom! To su veliki nedostaci obrazovanja. Ali, krenimo pravim redom. Upravo mudraci sa istoka predstavljaju prestanak vezanosti vere i nacije. Hristovo Stradanje i Vaskrsenje odnosi se na sve ljude svih vremena bez obzira na rasu ili narod ili naciju. S druge strane, upravo nacionalno određenje jeste produkt Francuske buržoaske revolucije. Na osnovu toga potpuno je pogrešno dovoditi naciju i Crkvu u neku nužnu i ontološku vezu, a o čemu je govorio i episkop Porfirije i što sam lično čuo. Što se tiče nacionalng određenja, ono je sasvim u redu ako ne pređe u šovinizam i druge oblike, a upravo nas hrišćanstvo i Crkva uče da nema povlašćenih ni ljudi, ni naroda, ni nacija! Biti nacionalno opredeljen znači imati svest o pripadanju nekoj naciji, voleti svoj narod i ono što je dobro u njemu, ali i biti svestan svih grešaka i loših strana nacije, kako bismo mogli da je menjamo i činimo boljom. To, uostalom, i Bogočovek Isus Hristos traži od nas kao ličnosti – stalnu svest o svojim gresima i greškama kako bismo mogli da napredujemo u podvigu dostizanja mere rasta Hristova. Ako imamo odnos prema svojoj naciji kroz drugog, kroz spoljašnjost, druge narode i nacije zasnovan na mržnji i netrpeljivosti, to onda prerasta u šovinizam i fašizam. Povezivanje političke sfere života sa Crkvom ne potiče od Crkve. Nažalost, neke javne ličnosti iz politike pozivajući se na Crkvu u svojim odlukama i delovanjima nanele su Pravoslavnoj crkvi samo štetu, ali to svakako nije razlog da se Crkva nužno povezuje s njima. Postojanje nekih organizacija koje su radikalne u svom delovanju, a po inerciji se povezuju sa Crkvom nemaju blagoslov za svoje istupe. Uopšte, takve tribine kakva je bila predmet vašeg članka i veronauka u školama mogu samo da donesu boljitak u tom pogledu, kao i takvi ljudi kao što je episkop Porfirije.

Na kraju, mogao bih da vam poručim da greh iz neznanja nije greh, ali ostaje vam, ne samo autorki već i nedeljniku, odgovornost za neprofesionalizam u struci, što inače nije vaša odlika. Pozdravljam vašu kritičnost povodom političkih dešavanja, iako je vaša politička opredeljenost lako uočljiva, zatim kulturnu stranu, kao i kolumniste, ali ovog puta je potreba za kritičnošću bila neutemeljena. Imate slobodu da se s nečim ne slažete, ali prvo morate da znate s čim se ne slažete!