Žicom do Evrope

Prođoše dva meseca od godišnjice tog, već dalekog, petog oktobra. Ne kalendarski dalekog, već dalekog od one nade u bolje koju je gajilo makar pola miliona gladnih u ovoj zemlji. Umesto nje, stigle su intrige, optuživanja i uvrede u onom najlepšem evropskom, direktno praćenom cirkusu koji mi od milošte zovemo republički parlament. Maltene nijedan zakon od kog nam zavisi saradnja sa svetom nije usvojen, a neki su još u pripremama – neki ni to. Svaki dan izgubljenog vremena neće platiti Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Šešelj, Čanak, Čedomir… Platiće ga narod koji uostalom plaća i službena vozila i šofere velikih estradnih zvezda-poslanika. Zakon o radu, pravosuđu, Hagu, itd., biće neminovno jednom usvojen ali pitanje koliki će to značaj imati za one koji opet budu u izolaciji, bilo da su u Vojvodini, Crnoj Gori ili Srbiji, nema odgovor. Sve dok u parlamentarnom životu bude učestvovalo sijaset minornih stranaka, i onih od takvih odvojenih, u ovoj zemlji neće moći da se usvoji ni najbeznačajniji pravni akt. Bez obzira na očigledne sporove među DSS-om i DS-om te dve stranke bi uprkos opstrukciji sadašnje opozicije uspevale da iznađu kompromis. Možda ne iz ljubavi prema zemlji, koliko iz želje da ostanu na vlasti. A to bez minimuma odgovornosti ili zloupotrebe oružanih snaga nije moguće. Makar to iskustvo imamo. Da li su rešenje novi izbori koji bi u skupštinske klupe doveli stručnjake umesto glumaca, pevača, pajaca, završenih i nezavršenih studenata – neka procene oni koji se sada zaklinju da rade za opšti interes.

U protivnom naš cirkus imaće samo jednu tačku: prelazak u Evropu preko tanke, vrlo tanke žice…