Velika koalicija najbolje rešenje

U trenucima kada nastaje ovaj tekst, sasvim je izvesno da će se izborni ciklus 2012. godine u Srbiji završiti formiranjem vlade koju će činiti SNS, SPS, URS i možda neke manjinske stranke ili poslaničke grupe koje su se našle u novoizabranom parlamentu. Ovi su izbori uistinu doneli značajan preokret – kako u odnosu na prethodni izborni ciklus tako i na očekivani rasplet postizbornog mešetarenja relevantnih političkih subjekata na našoj političkoj sceni danas. Najveći gubitnik ovih izbora je svakako DS, čije su slabosti na koje su mnogi, pa i moja malenkost, ukazivali prethodne 2-3 godine, rezultirale prvo kažnjavanjem Borisa Tadića na predsedničkim izborima, i to najviše od strane birača DS-a, a potom je i vladajuća oligarhija stranke pokazala nesposobnost da materijalizuje unapred pripremljenu koaliciju sa SPS-om i formira vladu.

Bilo kako bilo, došlo je do značajnih promena na srpskoj političkoj sceni; ne supstancijalnih, koje su deo jednog dužeg procesa, već promena u odnosima između političkih subjekata i njihovog uticaja na naše živote. Lični stav autora ovog teksta je da bi za Srbiju u ovom trenutku vlada SNS-DS, takozvana „velika koalicija“, bila najbolje rešenje. Nažalost, takav scenario očigledno nije ozbiljno ni razmatran pa nije ni bilo većih izgleda da se to desi. Međutim, ni ovakav ishod izbora ne mora nužno da bude loš po nas, naime, ovo je prilika da naše društvo prođe kroz svojevrsnu katarzu, i to na nekoliko nivoa. Prvo, ovo je prilika da se SNS konačno legitimiše kao sistemska politička partija i da pokaže kakvi su njeni kapaciteti, te da li ih ima dovoljno da bi kvalitetno i održivo upravljali kompleksnim državnim aparatom. Drugo, mislim da je vrlo dobro što su ovi izbori pokazali da je politički sistem koji gradimo bezmalo 25 godina funkcionalan; konflikti su preneti na polje institucija sistema, izbori su fer i nema bojazni od političke radikalizacije zbog dolaska na vlast ovih ili onih. Treće, mislim da je ovo odlična prilika da se DS, verovatno najpropulzivnija politička snaga ove zemlje, suoči sa posledicama politike vladajuće nomenklature, kao i da se na jesenjoj skupštini stranke krene u političku tranziciju, što je prirodan proces u razvijenim demokratijama posle poraza na izborima, jer samo permanentno generisanje novih lidera može da donese dugoročno održiv razvoj ne samo DS-a, o kom je ovde reč, već to važi i za ostale partije kojima je cilj stvaranje kvalitetnog političkog sistema. I na kraju, građani Srbije, koji su na ovim izborima uglavnom glasali „protiv“, a ne „za“, po završetku mandata ove vlade imaće pravu sliku, to jest, moći će da uporede posledice vlasti svih političkih subjekata pre nego što na sledećim izborima izaberu način na koji će ostvariti svoje biračko pravo.

Da li smo izabrali mudro, pokazaće vreme, ali brine činjenica da je ovo još uvek veoma plodno tle za sofističke klice i demagoške parole, pa bih podsetio čitaoce „Vremena“ na jednu zgodu sa početka viseštranačja kod nas; 1991. godine, na parlamentarnim izborima u Opštini Rakovica (organizovanim po većinskom izbornom sistemu), Vojislav Šešelj i njegova nacionalistička, ratnohuškačka utopija, pobedili su Borislava Pekića, jednog od najumnijih ljudi i najvećih pisaca sa ovih prostora. Ostalo je istorija, koja se, valjda, ne ponavlja tako često.