Ugovor? Kakav Ugovor?

Letimičan pogled na propagandni materijal DOS-a za savezne izbore 2000. godine kazuje nam da DOS-ovi kandidati nisu potpisali nikakav „Ugovor sa Srbijom“.

Leta 2000, na poziv stranački angažovanog prijatelja i saradnika, prisustvovao sam jednom od prvih sastanaka tima DOS-a za osmišljavanje predizborne advertising kampanje. Na tom sastanku je, između ostalog, konstatovano da je ideja o naslovu „Ugovor sa Srbijom“, po svemu sudeći, „provaljena“ protivniku: Socijalisti Čukarice su, potpuno iznenadno i bez ikakve koherentnosti sa generalnom SPS-ovom kampanjom, „izbacili“ plakate sa sloganom „Ugovor sa narodom“.

Problem. Ne možeš u naslovu koristiti reči i konstataciju koje je konkurent već upotrebio u sloganu. A potpisivanje tog Ugovora je „dogovoreno na Predsedništvu DOS-a“… Na tom sastanku smo informisani o mnogo čemu što je „dogovoreno na Predsedništvu DOS-a“…

Upravo ono za čime smo svi, kao građani ove zemlje, godinama očajnički čeznuli: za ljudima, neotuđenim od „običnih smrtnika“, koji su spremni, sposobni i žele da se dogovaraju i da se, bez bahatosti, svađe i krvoprolića, dogovore među sobom i sa drugima u interesu svih nas čije probleme tako dobro razumeju, jer su, Bože moj, deo svih nas…

Dogovor, dogovaranje… Reč koja će (već tada je svakom inteligentnom bilo jasno), nakon željene pobede, označavati vrlo bitan način funkcionisanja vladajuće koalicije, ali i države i društva, blokiranih i masakriranih Miloševićevom „zakonitošću“.

Na sledećem sastanku sam (starijima i iskusnijima „u poslu“) u ime „male mlađe ekipe“ predstavio, između ostalog, predlog za noseći slogan: „Dogovoreno: DOS!“. „Ekipa“ je („subliminalnim“ putem) postigla kamuflirani cilj: nesuđeni Ugovor postao je Dogovor sa Srbijom. I sa Beogradom. I sa Vojvodinom. I sa Mionicom. I sa… Sa biračima, na promotivnim „dogovorima“… Shodno očekivanju, starijima i iskusnijima bio je dovoljan i puki asocijativni „okidač“. Više od toga bi verovatno bilo shvaćeno kao „već previše“.

Toliko o naslovu. Ali i o suštini, jer tu više nije pitanje zašto članice DOS-a ne poštuju – ako pretpostavimo najgoru moguću tačku gledišta – „tamo neko“ puko promotivno sredstvo iz vremena predizborne kampanje (Ugovor, Dogovor, šta god…) koje su „tamo nekakvim“ sadržajem (moguća rešenja najvažnijih problema građana, države, nacije… tja!) popunile „tamo neke“ najbolje domaće agencije za istraživanje „strahova i nada“ javnog mnjenja?!

Pitanje se možda može formulisati na sledeći način: zašto se članice DOS-a i njihovi predvodnici u svojim javnim istupima (ma koje vrste) sve više udaljavaju od neotuđenosti, od empatičnosti, od želje i sposobnosti za dogovaranje i dogovore – od svih onih osobina koje su ih „tih dalekih“ leta i jeseni 2000. godine u očima birača činile tako i toliko drugačijim od gubitničkih konkurenata? Meni to liči na bezrazložno „zapuštanje razoružavajućeg oružja“ usred bitke.

Iskreno se nadam da su za odgovor na pomenuto eventualno pitanje nadležni savetnici angažovani za odnose sa javnošću i promociju, jer, ako oni nemaju odgovor, bojim se da ga mogu imati Domanović, Nušić, Zmaj, Dvorniković, Radomir Konstantinović, lord Ekton…