Tvrdoglava selektivnost

Ovo nikad nisam radio. Izgleda da je svako svakog povukao za jezik i sad bi trebalo da sa Srđom Popovićem i Lazarom Stojanovićem u našim novinama raspravljam o nečemu što već godinama ne uspevamo da raspravimo u privatnim razgovorima. Pa, dobro, šta je tu je. Neko će se valjda i ovome radovati.

Ne znam zašto je Srđa izabrao formu otvorenog ličnog pisma. To je kao da mi nešto šapuće, ali da svi čuju. A šapnuo mi je da poričem, pravdam i zataškavam zločine. I još nekoliko takvih stvari, ali sve na uvo i prijateljski. I Lazar je, na svoj način došao do istog efekta: najpre je nabrojao sve prestupe, grehove i pristrasnosti jedne strane u polemici, mene opisao kao hvalisavca i nekoga ko je od bombardovanja malo skrenuo s uma, a zatim objavio da sve to nije tako važno i pozvao na saradnju i toleranciju. I on me smatra prijateljem. Kakvi primeri ljudske širine.

Mora da sam ja gori čovek, jer nekako nisam siguran šta će od prijateljstva ostati posle svega. Ali, evo, pokušaću da se ne bavim njima lično, nego samo da pobrojim u čemu se to mi razlikujemo.

Prvo, ovo nije spor s čitaocima (kao što tvrdi Srđa), niti prepad na žene (Lazar dokazuje da žene u Srbiji uvek imaju pravo da govore o sebi, ma o čemu inače bila reč). Ovo je počelo samo kao odbrana medija („Vreme“ i B92) od optužbi nekoliko osoba koje jesu čitaoci i pretežno žene, ali su ta svojstva za ovu priliku sasvim nebitna. Reč je o istomišljenicima čiju sam poziciju pokušao da opišem na ovom mestu pre dve nedelje i koje Srđa i Lazar sad uzimaju u zaštitu.

Kad sam govorio o opraštanju, saosećanju i milosrđu nisam mislio na ratne zločince kao što je Srđa shvatio pa se opširno zgražao nad mojim cinizmom i moralnom ravnodušnošću. Mislio sam samo da je čudno i čudovišno to što neko želi da optužnicu proširi i na nedužne („Vreme“ i B92), a očekivao bih da se posle rata i posle Miloševićevog pada postupi obrnuto. Zar je milosrđe zaista tako strašna reč?

Očigledno, jako se razlikujemo u gledanju na Haški sud i na izveštavanje otuda. Za mene je Nenad Stefanović uzor savesnog i skrupuloznog izveštača. I on i Ljiljana Smajlović već su objasnili sve o tome. Tačno je, međutim, da taj sud i glavna tužiteljka gospođa Del Ponte nikako da steknu masovnu podršku u Srbiji. Ali, tu ne bi mogla pomoći ni četa najpristrasnijih izveštača. Ovde se mnogo više ljudi obavestilo o radu tog suda u televizijskim prenosima nego iz štampe, pa je zabeležen izvestan rast simpatija za Miloševića. Dakle, za onoga kojeg je isti narod prethodno motkama oterao. Moj zaključak je da s tim sudom i/ili tužilaštvom nešto nije u redu.

Nema sumnje da dobar deo objašnjenja leži u činjenici da je za Srbiju Haški sud instrument onih istih sila koje su ovuda bacale humanitarne bombe. Za Lazara je to bio rat „zločinca Miloševića protiv slobodnog sveta“. (Uh! Ovako nešto nisam čuo još od vremena legendarnog Grge Zlatopera i zlatnih hladnoratovskih dana Glasa Amerike.) Bojim se da ostatak Srbije još dugo neće ovo ovako razumeti, što znači da ni poverenje u Haški sud neće uskoro da poraste.

Tu je, zatim, pitanje kolektivne krivice i „deetnifikacije“. Na tu temu Srđa je ponudio tumačenje da zločini o kojima on govori, posebno genocid, ne mogu biti „deetnifikovani“ pošto je napad na „neke nacionalne, etničke ili verske grupe“ ugrađen u samu definiciju tog krivičnog dela. Mislim, međutim, da je u pitanju etnicitet žrtava a ne zločinaca. Za zločince je nacionalnost nebitna i čak mogu biti iste nacionalnosti kao žrtve. Ovde Srđa pokazuje volju da ide mnogo dalje od gospođe Del Ponte koja stalno ponavlja da se tamo sudi pojedincima.

Po svemu sudeći ovde imamo posla s jednom tvrdoglavom selekcijom činjenica, s odbijanjem da se misli o bilo čemu izvan „srpske krivice“. Nije važno ni šta je bilo pre ni posle, ni šta je radio bilo ko drugi. Prema toj teoriji, samo su Srbi nešto radili, svi ostali su nebitni, uključujući i velike sile. Ovo je, naravno, samo naličje priče o „nebeskom narodu“. Što se mene tiče, savršeno me ne zanima nikakva rasprava o Srbima kao najboljem, odnosno najgorem narodu. Neka to među sobom reše patrioti i antipatrioti.

Finansiranje naših moralnih inkvizitora iz inostranstva ne bih pominjao, upravo zato da ne zvuči kao priča o stranim plaćenicima (Srđa me, naravno, odmah ulovio), ali da toga nema, ko bi se bavio Sonjom Biserko i produktima njenog uma? Za mene je pravi problem u tome što u svetu još ima mnogo onih koji nastavljaju politiku „rušenja“ režima u Beogradu. To je prosto štetno, a mnogo puta sam se uverio da nije nimalo beznačajno. I nije u pitanju samo finansiranje nego neobično velika medijska i politička pažnja i podrška domaćim glumcima spremnim da na „bis“ u nedogled pružaju otpor diktaturi, nacionalizmu, fašizmu i ostalim mrakovima.

Mislio sam da je Milošević naš veliki problem i da u ono vreme nismo morali da pitamo ko nam i zašto pomaže da ga se rešimo. Sad ispada da ništa nije rešeno, da je problem Srbija i svako od nas, to jest da tek sad dolazi najveći posao. Pa, prijatelji, ja ne nameravam da ratujem protiv svoje lične karte. Takva je kakva je. Ako šta drugo ima da se popravi, eto mene.