Suđenje napamet

Čisto mi žao dođe što sam uopšte pročitala tekst Teofila Pančića „Liga glupih šampiona“, umesto da lepo, je li, odreagujem kao i on na Uroša Petrovića u starom dobrom maniru srpskog Mrtvog mora: „Šta taj tamo Pančić pišucaka i čitucka – mamne pojma – ne čitam hobističke stvari, ali pošto nisam JA ni čitala ni gledala – znam da ne valja, da valja, došlo bi u moje ruke… A uz to, brate, svi ga znaju, slikava se taj počesto, a nije dokaz’o ni to da nema strine i šurnjaje u provinciji, da je, je l’ te, rođeni građanin…“ (Uzgred budi rečeno, kako sa stanovišta političke korektnosti stoji taj manir da se „ženska strana“ uvek uzme za simobol jadnog, gadnog i banalnog? Jes’ vala, da nešto valja, bila bi ona stric ili šurak, nego to sad ne daju poštenu čoveku da kaže.)

E sve bi to moglo da sam postupila kao gospodin Pančić. Ovako tekst mi gubi poentu, razvodnjava se. Mišljenje Teofila Pančića o penzionisanom naučniku i našem medijskom reagovanju na njegovu nadrinauku – sto posto delim. Ali… Mogao je gospodin Pančić malo ozbiljnije (mimo, da reknemo, južnoslovenskog jala) uraditi novinarski domaći: Stvaralački dar jeste nemerljiv, koliko-toliko merljiva je samo logička inteligencija, a tu Petrović ima neke ćage. Drugo, nije ni njegovo „crtuckanje“ (Petrović je, recimo, autor omotnice za Johans 501 Mirjane Novaković, koju je gospodin Pančić sigurno imao prilike da vidi), pa ni „slikuckanje“ fotografija, baš sasvim amatersko. (Mada: da nisu bezveze, bili bismo mi na izložbama na kojima su nagrađene.) Ima taj Petrović i neke tamo škole. Pa nije sve to baš ni materijalno skroz neuspešno, ima on i neku firmu (svako ti se kod nas snađe i dođe na televiziju). Što se pak pisanja tiče, i ono je imalo nešto malo više uspeha. Objavio je Petrović dve knjige i nešto priča. Roman epske fantastike Aven, nedavno ponovo objavljen u Laguni, a pre toga proglašen od strane hrvatskog Odbora za dječju knjigu za najbolji dečji roman na srpsko-hrvatsko-bošnjačko-crnogorskom području na manifestaciji „Mali princ“… Tu je i više nagrađenih priča. Tu su i Priče s one strane, zbirka koja bi se, sigurna sam, dopala i gospodinu Pančiću, da je kojim slučajem prvo guglovao našeg Ukija, pa pogledao knjige, pa onda…

A opet, gde čovek da se maje s tom dosadnom procedurom, kad se napamet najlakše sudi.