Šta smo imali?

Mislim da problem mladih u Srbiji nije nešto što je nastalo preko noći, pa se samim tim ne može ni rešiti preko noći. Mlade u Srbiji danas sačinjavaju ljudi koji su rođeni osamdesetih godina. Ta generacija je odrasla u najgore moguće vreme. Ko su bili idoli tih mladih ljudi dok su odrastali? Na koga su devedesetih imali da se ugledaju i šta su mogli da vide? Gledali su ratove, očeve koje mobilišu ili kako eskiviraju mobilizaciju, dnevnik u pola osam, policiju kako prekoračuje ovlašćenja i maltretira, kriminalce koji se predstavljaju kao patriote i dobri momci, i njihove devojke koje postaju zvezde, kako njihovi nemaju a ovi što otimaju imaju, kako izgledaju život na ivici egzistencije i ugrožavanje građanskih sloboda… A onda su došle promene. Iako tada nisam imao ni pravo glasa, išao sam i mahao Otporovom zastavom na trgu, a nisam bio baš upućen šta se tačno dešava. Znao sam samo da je pitanje jesi li za Miloševića ili protiv? Onda nas je prodao čovek za koga smo glasali i čije smo ime uzvikivali svakodnevno, potom je ubijen jedini čovek koji je mogao da ispuni obećanja koja nam je DOS dao, pa već sedam godina imamo ovo što imamo. Imamo problem sa Kosovom, korupciju, haško pitanje, huligane. I ono što je meni kao nekom ko je deo te generacije najgore – imamo partijsku državu. Svestan sam, kao i svi moji prijatelji, da neću moći da se zaposlim ako nemam knjižicu, po mogućstvu G17 ili DS-a, da će nas reketirati na mleku i ulju tajkuni koji finansiraju stranke na vlasti, da premijer ide na brifing kod predsednika partije iako bi trebalo da bude najuticajniji čovek u zemlji, da je moj prijatelj morao da se učlani u jednu stranku kako bi dobio kredit da otvori pekaru (to je verovatno koncept Dinkićeve regionalizacije i razvoja malih i srednjih preduzeća)…