Smešno i jadno

Posle 13 godina teško je ne reći da su dosadašnje izjave čelnih ljudi tužilaštva i policije – smešne i jadne!

Kada je u pitanju ubistvo novinara Slavka Ćuruvije nema sumnje da je reč o državnom ubistvu u koje su direktno bile uključene razne službe tadašnje države i mnogi zvaničnici tadašnje vlasti. Tadašnju vlast predstavljale su tri stranke – SPS Slobodana Miloševića, Jugoslovenske levice Mirjane Marković i Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.

Nekoliko dana posle početka bombardovanja Srđan Janković i ja sreli smo Slavka u Svetogorskoj ulici. Bio je nezadovoljan što već nismo u Crnoj Gori. Šetali smo ulicom, ne znajući da je u obližnju zgradu Komercijalne banke izmešten MUP Srbije. Govoreći o sudskom postupku, Slavko nam je rekao ono što su svi „zvanični“ mediji bili objavili: shodno proglašenom ratnom stanju sudovi će raditi samo u slučaju „ratnih stvari“, a sve ostalo se odlaže za vreme posle ukidanja ratnog stanja. Navodno su tako rekli i našem advokatu Rajku Daniloviću, ali je on rekao Slavku da će on napisati žalbu na kaznu zatvora i predati je u roku kao da nije ratno stanje, a oni neka odlučuju kad hoće.

Sećam se da je tad Janković rekao da je režim valjda to i zaboravio i da valjda imaju preča posla i odgovor Slavka: „Ovi ništa ne zaboravljaju!“ Bio je u pravu: posle nekoliko dana Slavko je ubijen. Prvog dana po prestanku bombardovanja saznao sam da je „pod bombama“ u Okružnom sudu u Beogradu skupljeno veće koje je potvrdilo presudu Prvog opštinskog suda na po pet meseci zatvora za Jankovića i mene. Iako nisam bio dobio ni odluku suda o odbijenoj žalbi ili poziv za odlazak u zatvor, već sam se nalazio na policijskoj poternici!

Promenu režima – 5. oktobar dočekao sam u zatvoru u Padinskoj Skeli. Laž je da sam tražio bilo kakvu amnestiju od daljeg služenja kazne, naprotiv. Svi dokumenti o tome kojima se danas u javnosti barata su falsifikati. Odlukom od 20. oktobra 2010. godine koju nisam inicirao ni na koji način pušten sam iz Padinske Skele u kojoj sam bio od 15. avgusta te godine, a do dana današnjeg nisam obavešten na čiji zahtev sam pušten na prevremenu slobodu. Da sam bilo kakvu amnestiju tražio, značilo bi to da sam i sam priznao tu sramnu presudu.