Sećam se, i te kako!

Viktor Ivančić u jednoj svojoj priči piše o starom partizanu koji je došavši svojoj kćerki u posetu a koja se u priči odriče YUGE, lepo odgovorio pitavši kćerku da li se seća mrtve majke, da li ponekad zaplače za njom, ode li joj ponekad na grob. Kćerka i zet, „novopečeni Hrvati“, ostaju bez odgovora. Jugoslavija je velika ideja i okvir za veliku priču, nažalost narodi su izabrali vraćanje na nivo plemenskih država, sa poglavicama i vračevima na čelu. Nisam iz mešanog braka, iz Srbije sam, ali smatram Jugoslaviju (SFRJ), bar iz moga iskustva, zemljom napretka, sigurnosti, a to doba vremenom gradnje, napretka umetnosti, povezanosti sa celim svetom, pokušajem da se stvori novi tolerantan čovek. Živeo sam na selu, imam 46 godina, i ne sećam se da je neko osuđivan zbog crkve ili slave, možda ranijih, posleratnih godina, ali u moje vreme nije. Danas kao gastarbajter u Austriji (vidi se i po pisanju, jezik mi je osiromašen, posledica integracije), elem gledajući nove SRBE i HRVATE, sećam se Jugoslavije i te kako.