Ruženje naroda

Odmah posle terorističkog napada na zgradu Trgovinskog centra u Njujorku kod nas su se često mogle čuti reči žaljenja i saosećanja zbog nedužnih žrtava. Doduše, bilo je i izliva gneva prema onima u Americi, koji su tek tada shvatili kako je strašno kad si bespomoćan i kad nedužni stradaju.

Ima onih po kojima to reagovanje nije bilo izraz ogorčenja nedužno stradalog naroda, već naopakog ovdašnjeg mentaliteta ljudi koji se „uvek raduje tuđem zlu“ i koji čak „uživaju u tuđoj nesreći“. Život im protiče u jedinoj želji „da komšiji crkne krava“.

Teofil Pančić čak piše u „Vrmenu“ da se jedva uzdržao da ne lupi u glavu staricu koja je rekla „Ima Boga! Neka i oni vide kako je to!“ što se, kako on kaže, „uklapa u dražesni kanibalski refren koji ste ovih dana mogli čuti manje-više svuda“.

Svakako da u Srbiji skoro niko nije žalio zbog narušenog ugleda najveće obaveštajne i vojne sile sveta.

Možda su mnogi likovali što svemoćni predsednik mora da se krije i da zameće trag u svojoj rođenoj zemlji.

Verovatno su mnogi poželeli da se i Amerikanci zapitaju: „Stradamo li mi zato što naši predsednici i generali mašu topuzom po čitavom svetu?“

Ali, onda je trebalo i da to zapišete, gospodo novinari, a ne da svome narodu pripisujete sadističke i kanibalske (ljudožderske) nagone, nastavljajući i dalje sa njegovom satanizacijom.