Rođe i njihov Amerikanac

1. Kostić gradi ceo svoj članak na činjenici da je ime Gorana Paskaljevića izostalo iz spiska nagrađenih na konkursu za sufinansiranje filma. Proverite, Goran Paskaljević nije ni učestvovao na tom konkursu. Ne pišem ovo da bih ga uzeo u zaštitu, već zato što je to gruba materijalna greška koja dovodi ceo pristup novinara Kostića u pitanje. Gorana nek brane njegovi filmovi, ima ih dovoljno i doneli su puno nagrada i radosti našoj kinematografiji i filmskim stvaraocima. I šta god ko mislio i sviđalo se to nekom ili ne, Goran Paskaljević je uz Emira Kusturicu vodeći srpski autor u svetskim razmerama. Prema tome, neukusno je Gorana ućutkivati i njegove objektivne primedbe na rad komisije i direktora centra Đorđa Milićevića dovoditi u pitanje samo zato što je njegov sin Vladimir, takođe režiser, učestvovao i bio odbijen na konkursu. Ne može sin biti žrtva zbog oca, niti otac talac zbog sina. Istina je važnija.

2. Dakle, na konkursu jeste učestvovao, kroz producentsku kuću Zilion Lazara Ristovskog, po treći put, Goranov sin Vladimir Paskaljević, mlad i školovan režiser, već autor jednog romana i nekoliko kratkih filmova, prikazanih na mnogim svetskim festivalima „a“ kategorije. Pare ponovo nisu date njemu, ali jesu dvojici drugih debitanata od kojih je jedan, Moma Mrdaković, skoro pred penzijom i nema nikakve filmske škole. G. Kostić ponovo greši kad tvrdi da su svi protestovali protiv hrvatskog i rumunskog filma, dok se nije čula nijedna reč protiv dvojice srpskih debitanata. O Momi Mrdakoviću govorio je reditelj Slobodan Šijan u članku u listu „Politika“ i ja u pismu objavljenom u listu „Večernje novosti“ pod naslovom „Pajtaši i kumovi“ od 13 . aprila.

3. Kostić nigde ne navodi zvanične razloge što je Asocijacija scenarista i reditelja tražila smenu Đorđa Milićevića sa mesta direktora Filmskog centra Srbije. Podsetiću vas na njih ovom prilikom: proizvoljno deljenje para, nepostojanje pravila rada FCS-a, sukob interesa člana komisije Raše Andrića u odnosu na nagrađeni film Rajka Grlića i tako dalje.

4. U vezi sa tužbom oštećenih producenata Vrhovnom sudu Srbije, novinar Kostić nigde ne pominje da su već načelnik Ministarstva kulture Milica Kuzmanović-Janković i sam ministar kulture Kojadinović posredno potvrdili u štampi da je konkurs raspisan u suprotnosti sa zakonom (član 4)

5. Kostić nigde ne pominje podatke koje je u javnost iznelo Udruženje filmskih umetnika Srbije o tome da se i samo postojanje Filmskog centra kosi sa velikim brojem važećih zakona.

6. Kostić navodi da je ministar kulture Kojadinović podržao Milićevića i pozvao sve u, kako piše „duhu ravnogorske sabornosti“, na uzdržanost u uzajamnim napadima, a pri tom zaboravlja da od dotičnog ministra traži da u duhu te iste sabornosti iz upravnog odbora FCS-a opozove svog bliskog rođaka i jednog od najvatrenijih pristalica Đorđa Milićevića, Dragana Jeličića. Ili, možda Kostić i ministar misle da baš u ime te, kako je zovu „ravnogorske sabornosti“‘, rođak Jeličić treba da i dalje sedi u upravnom odboru FCS-a da bi odatle mogao da duva, dok rođak ministar ladi i Đorđe sabira.

7. Novinar Kostić zatim ustvrdi da nekako, posle napada, jadni Đorđe Milićević ispade „nekakav belosvetski probisvet i varalica koji je pobegao iz Amerike u Srbiju da se spase od bankrota, a ne ugledni holivudski scenarista itd.“ I tu imam vesti za Kostića. Možda je davno i svojevremeno Milićević učestvovao u izradi nekih scenarija u Holivudu i bio saradnik na priči u drugim slučajevima. Ali, to je bilo nekad i skorašnje godine u Americi nisu bile baš najblistavije za njega. Milićević je, nažalost, izpozajmljivao pare ovde od moje kompanije i nekih drugih ljudi koje nikad nije vratio. Zatim je uhvaćen od strane amerićčkih poreskih organa koji su mu uzeli sve, za šta vam u atačmentu šaljem jedno od pisama Đorđa Milićevića mojoj kompaniji gde sam lepo piše o svojoj smrtnoj finansijskoj situaciji, problemima sa IRS-om (američka poreska agencija), i obećava da će pare početi da vraća čim dobije novi posao kao pisac, što se, uzgred budi rečeno, više neće desiti. Još tvrdi da je znao da su mu poreski organi stavili šapu na svu imovinu kad je od nas zajmio pare i nudio kuću u zalog, što se bar u Americi smatra prevarom. Dakle, Đorđe Milićević nema šta da ispada, već jeste belosvetski probisvet i varalica koji je trenutno našao utočište i prostor za „rad“ u Filmskom centru Srbije. Čudno je kako je Kostić zadivljen jednom ovakom ličnošću sa vrlo skromnom holivudskom karijerom. Đorđe Milićević u svojoj biografiji nema nijedan samostalan filmski scenario, a od režije ima samo jedan erotski film. Ali svejedno, Kostić dade njemu prednost u odnosu na Gordana Mihića, jednog od najvećih koje u ovom poslu imamo, evropskoj veličini sa preko 45 filmova.

8. Na završetku svog teksta Kostić ishvali Centar i ministra što dadoše pare hrvatskom filmu, koji su, kako piše, pomogle i neke druge zemlje. Pa, neke druge zemlje su pomogle i film Slobodana Šijana, autora najznačajnijeg srpskog filma Ko to tamo peva, ali mu to, kao ni svetski ugled koji uživa, ne pomože kod Đorđa i rođaka Kojadinovića. Kao ni mladom i talentovanom Srdanu Goluboviću, koji je takođe već obezbedio strane producente. A o Kostićevom zaključku da su navodno animoziteti, od ličnih do nacionalnih, doveli do toga da se srpska kinematografija bori za goli opstanak ne vredi ni diskutovati. Tu uzročno-posledičnu vezu ne bi mogao ni Albert Ajnštajn da uspostavi. Kinematografija je uvek bila u problemima, ne kreativnim, već zato što nije bilo dovoljno para, bilo od države bilo sa tržišta. I sad kad, posle duže vremena, država uli malo crkavice, spodbiše je Đorđe i ministar i dadoše stranom filmu. Zato je sada kinematografija prinuđena da se bori za goli opstanak.

8. I na kraju, da se osvrnem na reči Đorđa Milićevića koje se odnose na mene. Kaže da neće reagovati na moje napise u novinama pošto se nikad nije bavio takvim napadima. Fin čovek, nije se bavio napadima, samo uzimanjem tuđih para bez vraćanja. Dakle, nazivam ga javno prevarantom po svim novinama već nedeljama, i on fin čovek, neće ni da me tuži za klevetu. Zašto? Ja sam čak zvanično pisao i molio članove upravnog odbora Centra koji ga štite na čelu sa rođakom Jeličićem da pokušaju da ga nagovore na tužbu, ili da me oni tuže za klevetu njihovog omiljenog direktora, kad već on neće. I niko ništa. Zašto? E, pa zato što bi mi Đorđe tako dao jurisdikciju srpskog suda nad celim slučajem koju uporno moja firma Starboard ent., od koje je uzeo pare, pokušava da dobije. Zato se i poziva samo na sud u Americi, za koji zna da niko nije lud da baci još dvadesetak hiljada na advokate da bi dobio presudu koju posle ne može da naplati jer je Đorđe ovde bankrot. A u Kotoru, čujem, ima kuću.

Dalje, Milićević me upućuje da se bavim poslom zvanim kinematografija umesto što trošim vreme na njega, koji bi, kako kaže, da se sada, kad je ministar sve odlučio, nadalje bavi samo Filmskim centrom. Želi Đorđe i smatra da Centar treba da radi kao i do sada. Ne daj bože! Sve, samo ne to, jer to je jednom rečju ništa. Drugo, ja se stalno i bavim, već preko dvadeset godina, srpskom kinematografijom, za razliku od Milićevića koji je tu juče došao i to sa katastrofalnim posledicama. Moj kinematografski posao je ovog momenta da svojim kolegama u Beogradu ukažem na to koga i kakvu ličnost imaju u direktoru Filmskog centra Srbije Đorđu Milićeviću, kad im već oni koji su ga tu doveli iz svojih interesa nisu hteli da kažu. I to ne smatram izgubljenim vremenom. Naprotiv. A ako Milićević, rođo Kojadin i rođo Jelke misle da će ministrova naredba da svi sada odu na svoja radna mesta i zaćute proći, grdno se varaju. Prošla su ta vremena i siguran sam da mnogi srpski filmski stvaraoci, među kojima su neka od najuglednijih imena, neće zaćutati. Naprotiv.