Reakcija koju je tražio urednik

Nema potrebe da na bilo kakav način odgovorim na tekst „filozofa i urednika“ iz Beograda objavljen u „Vremenu“ br. 1051 od 24. februara 2011. godine na stranama 30 i 31.

Urednik „Vremena“ me je zamolio da napišem tekst o političkim pravima srpskog naroda u okolnim državama i prilikama u tim krajevima pred popis. Sada me je pozvao da odgovorim na paškvilu čiji sadržaj očigledno podržava i uredništvo, pošto u suprotnom tako neutemeljen tekst ne bi objavili na tom mestu, baš kao što ne bi u naslov stavili potpuno neumesno i nepristojno poređenje između kriminalaca i zaostalih ljudi čiji je mentalni nivo na nivou uzrasta između 8 i 12 godina. U Srbiji hiljade porodica žive sa decom koja će ostariti, a nikada neće biti samostalni, odrasli građani. Oni svakodnevno trpe medijsku i drugu torturu mrzitelja koji ne mogu da zamisle da neko misli drugačije od njih, a ne daj bože da ne bude u pravu, a da nije mentalno zaostao. Još veći problem je što ti loši ljudi svoje neistomišljenike istovremeno toliko dehumanizuju da tvrde kako se tako „mentalno zaostali“ kreću u „čoporima“. Sramotno je što je uredništvo „Vremena“ prihvatilo tako nepristojan naslov i tekst.

Biće da g. Žarković misli da bi trebalo da objašnjavam kako sam postavljao razliku između, recimo, Dobrice Ćosića i dr Latinke Perović, ili između Đorđa Vukadinovića i dr Ivana Čolovića, a ne između doc. dr Žarka Koraća i nekog od rušitelja ambasada, ubica Brisa Tatona ili vođa ekstremnih organizacija. Zašto bih se pravdao za sasvim neumesno i ostrašćeno podmetanje?

Prava nacionalnih zajednica, bilo da su manjinske ili većinske, određeno je državnim zakonima i međunarodnim konvencijama. Zašto bih to posebno objašnjavao nekome ko ne razume ili ne želi da razume jedan veoma jednostavan tekst pisan na njegovom maternjem jeziku?

Ako je u Makedoniji nedemokratski režim uspostavio crkvenu organizaciju koju ne priznaje niti jedna pravoslavna crkva, ako srpski sveštenici i vladike nemaju pravo da u mantiji stupe na tlo BJRM (čak ni kada putuju za Grčku), konačno ako je arhiepiskop Jovan VI, prema mišljenju međunarodnih organizacija, žrtva državnog progona…, kako nekome mogu objasniti da je neuljudno tvrditi kako je „i MPC pravoslavna crkva“, te da „Makedonci nisu prešli u budizam“?

Naposletku, da li je potrebno da nekome ko tvrdi da je obrazovan objašnjavam brojne dimenzije razlike između šovinizma, nacionalizma i patriotizma?

Za svim tim nema potrebe.

Jedan čitalac poziva se na putnika iz XIX veka koji su tvrdili da bi se, u odsustvu uticaja iz Srbije, jezici Crnogoraca i Srba razlikovali koliko portugalski i španski? Kakav je to argument? Šta bi se dogodilo sa jezikom naroda raznih krajeva Francuske da nije bilo revolucije iz 1789. i iskustva iz XIX veka? Kada bi neko redakciji „Vremena“ poslao pismo u kome tvrdi da bi stanovnici centralne Bosne danas bili Srbi samo da nije bilo stoletne osmanske vladavine, odbili biste da ga objavite kao zavojevačko i šovinističko. Ovakva pisma, ipak, primate i objavljujete. Danas u Crnoj Gori 60 odsto stanovništva govori srpskim jezikom. Tako je posle skoro sedam decenija postojanja posebne, od Srbije jasno razdvojene, crnogorske republike. Ovaj procenat biće posle predstojećeg popisa verovatno znatno manji, pre svega zbog pritisaka države. O tome treba razgovarati: o ljudskim, građanskim i nacionalnim pravima. Pravo svakog naroda je legitimna tema. Ja se bavim pravima srpskog.