Obične, proklete i Liht laži

U neslavnoj aferi prodaje Politike, Sonja Liht je napravila dve velike greške. Prva je bila što je sudelovala u skandalu, a druga – što je lagala.

Sve su prilike da će državni službenici koji istražuju kako je u ovoj aferi izigran javni interes, na kraju mirno reći da je, „pravno-formalno“, jedan privatni vlasnik nešto prodao drugom privatnom vlasniku. Ali će gospođa Liht, sa sve Legijom časti, ostati osoba koja je u Politici prekršila svaki evropski standard na koji se pozivala.

Prvo je tvrdila da o svemu ne zna više od bilo kog građanina Srbije, a onda da je htela, ali nije imala novaca, da iskoristi pravo preče kupovine VAC-ovog udela. Posle je rekla da Zakon o javnom informisanju državi ionako brani vlasništvo nad medijima, iako je zakon na snazi od 2003. godine, a gospođa Liht je 2008. postala zastupnikom državnog kapitala u Politici. Zatim je dodala da i medijska strategija to isto brani, prećutavši da ista strategija traži punu transparentnost vlasništva nad medijima. Sada ponavlja kako je Politika prodata tri meseca nakon što je njen mandat istekao, iako je poznato da je kupovina zapravo obavljena još 18. januara, kada je sklopljen ugovor o ustupanju potraživanja VAC-a od Politike, Novosti i Dnevnika firmama sa Kipra povezanim sa Miroslavom Bogićevićem. Cela je stvar, dakle, davno osmišljena, a najvećim delom realizovana početkom godine, kada su vlasništvo promenila potraživanja vredna blizu 30 miliona evra. Kiparske firme su registrovane nekoliko meseci ranije, po svoj prilici namenski, za kupovinu udela u srpskim medijima. Ugovor VAC-a i Ist medija grupe od 4,7 miliona evra, potpisan 29. juna, pošto je obnarodovana nova vlada i kada se više nije imalo kud, bio je po svemu samo poslednji korak u tom poslu. Boris Tadić je i sam ovih dana priznao da je inspirisao „naše ljude“ da kupe Politiku i Novosti. Sonja Liht je bila njegov blizak saradnik, osoba od najvećeg poverenja u uskom krugu ljudi koji su se, daleko od očiju javnosti, dogovarali o sudbini najvažnijih srpskih štampanih medija.

Ali, šta je teralo Sonju Liht da u prošlonedeljnom „Vremenu“ („Ko je i kako upropaštavao Politiku“, broj 1134) iznosi nove i nove, potpuno neistinite činjenice? Pričajući o tome kako je njen upravni odbor Politike AD odmah raspisao konkurs za glavnog i odgovornog urednika (tobož „odlučan da zavede novu praksu postavljanja na to ključno mesto putem konkursa, a ne političkom odlukom“, kako je, eto, postavljena Ljiljana Smajlović), Liht ponosno kaže da je, kako bi „proces bio što transparentniji“, članovima kolektiva omogućeno da glasaju za prijavljene kandidate, iako statut na to nije obavezivao.

„Pri donošenju odluke o izboru, komisija UO-a je uzela u obzir da su glavni i odgovorni urednik i njegov zamenik dobili i od kolektiva najveći broj glasova“, tvrdi bivša predsednica.

Ovo je ne samo izmišljotina već i providna izmišljotina. Najviše glasova na tobožnjim „izborima“, čije rezultate niko nije uvažio, nije dobio sadašnji glavni urednik, kog je izabrao menadžment Politike, već bivši glodur Milan Mišić, za kog je glasalo 57 zaposlenih (od ukupno 141, koliko je izašlo na ove lažne izbore). Dragan Bujošević i Žarko Rakić osvojili su jednak broj glasova (42), a komisija gospođe Liht odlučila se za onog kog je Boris Tadić pre konkursa odabrao, iako je bivši dopisnik iz Nemačke Rakić ispunjavao ne samo konkursni uslov o naprednom znanju engleskog, već i poduslov po kom je „aktivno znanje nemačkog“ imalo biti prednost.

Za zamenika glodura, kog Sonja Liht netačno pominje kao drugog „dobitnika najvećeg broja glasova“, nikad se nije glasalo: on je došao pravo sa položaja državnog činovnika u Ministarstvu kulture, baš u vreme dok je gospođa Liht javno objašnjavala da joj je u Politici najvažnije da očuva „slobodu, otvorenost i objektivnost“. Drugim rečima, novo rukovodstvo Politike izabrano je isto onoliko „transparentno“ koliko je list posle „transparentno“ prodat Miroslavu Bogićeviću.

Nadam se da takvo shvatanje demokratije i slobodnih izbora ne uče naši budući lideri u njenom Fondu za političku izuzetnost, koji, koliko čujem, finansiraju i naši poreski obveznici. Nadam se da ih ne uči da je demokratski dijalog skup poluistina i insinuacija kakve je demonstrirala u polemici sa mnom.

Jer, kada sam je pitala za njenu ulogu u prodaji Politike, tvrdila je da zbog plate nemam kredibilitet. Kada sam rekla da je novom gloduru dala dvostruko veću platu, i još pride, krenula je o mojoj odgovornosti za biznis kompanije. Kada sam primetila da je tiraž danas za trećinu manji od onog zbog kog me navodno smenila, ona se pohvalila da kod nje Politika prvi put nema gubitaka.

Ali ni to nije istina. Ako je verovati podacima iz APR-a, Politika novine i magazini zabeležila je 2007. dobitak od oko sto miliona dinara. Nemam zasluga za taj rezultat, moje jedine zasluge su otvorenost i profesionalizam lista koji sam uređivala, ali ne bih da me gospođa Liht prevodi žednu preko vode. Podaci iz APR-a još kažu da je Politika AD, koju je ona vodila, u poslednje četiri godine katastrofalno poslovala.

Radila sam posao za koji sam bila kvalifikovana i za to sam primala platu. U to se vreme dnevno prodavalo oko 75.000 primeraka lista.

Gospođa Liht kaže da je besplatno radila, pa bi da me ućutka kao nekoga ko je upropaštavao Politiku time što je bio plaćen za svoj rad, dok je njen altruizam spasavao list „iz finansijskog ambisa“.

Pa ko je onda ovde „bezobrazan“, da posudim izraz Sonje Liht?