O jednom filozofskom samoubistvu

Ako ste se pitali zašto je filozofija u Srbiji na umoru, odgovor možete iščitati iz teksta Bojana Blagojevića „O naučnoj kritici i ideološkom kukumavčenju“. Sa Blagojevićem i njemu sličnim, fino raspoređenim i bezbrižno situiranim po filozofskim fakultetima i institutima diljem Srbije, pravo je čudo da naša filozofija još daje ikakve znake života. Ako je išta od nje ostalo, to je samo ono što razni blagojevići nisu (po)stigli da definitivno pokopaju.

Gde Dinić stade, tu Blagojević produži. Pregršt zamena teza, insinuacija, falsifikata, (ni)malo smirenosti i logike. Sve to, naravno, začinjeno već oprobanom, potpaljivom retorikom kako bi neukost ovakve salate od reči i mišljenja delovala ukusnije i zavodljivije. Pođimo od Blagojevićevog urnebesnog tumačenja mog pozivanja na Kanta. Ono je smisleno taman koliko i njegova izjava „da je Kant živ, prevrnuo bi se u grobu“. Nema ovde nikakve zjapeće provalije između bića i delanja o kojoj Blagojević grozničavo naklapa (niti se to može očekivati od jednog modernog mislioca kakav je Kant). Naime, ja sve vreme na prvom mestu govorim o homoseksualnosti (delanju), a onda, posredstvom nje, o homoseksualcima (biću). Biće homoseksualca (to ko je homoseksualac) određuje homoseksualna praksa. Ova praksa se definiše kao obavljanje seksualnih činova samo/isključivo sa osobama istog pola. Maksima (princip) tog delanja je, stoga, „obavljati seksualne činove samo/isključivo sa osobama istog pola“ (a ne ona koju Blagojević želi da podmetne, „ponašati se u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom“, jer se iz toga ne vidi o kojoj orijentaciji je reč). Jasno je da se za ovu maksimu ne može (racionalno) želeti da postane opšti zakon. Jer, kada bi ona važila (kao svaki opšti zakon) za sve, dakle, kada bi svi obavljali homoseksualnu praksu, tj. bili homoseksualci, takav svet ne bi mogao da nastane (osim na neki fantastičan način), a ako bi nastao, morao bi da nestane. Zato homoseksualnost nije u skladu sa Kantovim kategoričkim imperativom. Kratko rečeno, ona je nemoralna.

Ova osnovna ideja stoga još uvek deluje neuzdrmano. Na nivou principa, a o tome (kao filozofi) ovde treba da govorimo, ništa ne pomaže Blagojevićevo zapomaganje i pozivanje na činjenicu da homoseksualci mogu imati decu. On bi trebalo da zna da se u filozofskoj raspravi pozivamo pre svega na unutrašnju logiku nekog principa, a ne hvatamo navrat-nanos za fakticitet kako bi skrpili i spasli teoriju. Da, homoseksualci mogu da imaju decu (a neki od njih i imaju). Ali ne kao homoseksualci, a to je ovde odlučujuće. Oni moraju biti izvan te prakse da bi došlo do rađanja dece. Utoliko više se na ovu empirijsku kontingentnost ne možemo oslanjati kada imamo u vidu činjenicu da je broj dece (bivših ili sadašnjih) homoseksualaca vrlo tanak. Kao što je mršav i učinak veštačke oplodnje, na koju stoga ne možemo računati kao na adekvatnu zamenu za homoseksualnost. Na svu sreću po čovečanstvo, većina ljudi je još uvek dosledno heteroseksualna i organski zdrava, pa se upušta u prirodne heteroseksualne odnose, iz kojih se rađaju deca, bez potrebe da se oslanjaju na pomoć nauke (veštačke oplodnje). Na takvim odnosima parazitiraju i svi oni homoseksualci koji nemaju decu niti imaju nameru da ih dobiju (oni žive i uživaju na račun orijentacije koja nije njihova, na osnovu dara života koji ne vraćaju drugome). Da smo njihovu orijentaciju uzeli kao načelno sasvim neproblematičnu i ravnopravnu, oni se možda ne bi ni rodili, pa bismo ostali uskraćeni za različitost koju u svet svakako unose, što možda nije dobro. Bilo bi odveć dosadno kada bi sve u svetu bilo moralno…

Boreći se protiv vetrenjača, teza koje nisu moje, već prosto izmišljene u njegovoj uobrazilji, Blagojević smehotresno zuji i unezvereno lupa po mojim argumentima ko muva bez glave. Iskreno, možda je bolje bilo da je ćutao i pustio nas da živimo u iluziji da je nekakav filozofski znalac, nego što je ovako javno progovorio i otklonio svaku sumnju. Al’ sreća u nesreći da nas bar lepo zabavlja. Njegova analogija sa pitanjem „Šta bi bilo kad bismo svi bili Mario Kalik?“ zaista je tragikomična. Blagojević, naravno, ne zna da je samo ovo pitanje besmisleno (a ne tek njegove konsekvence kao u slučaju univerzalizacije homoseksualnosti) jer, čisto logički, ne možemo svi biti Mario Kalik. Moja malenkost je prosto singularna, a moje (kao i bilo čije) ime je, kako bi rekao Kripke, rigidni designator, ono označava samo tu individuu i nijednu drugu (o ovome Blagojević izgleda ništa ne zna). Zato bi bolje bilo da je postavio npr. sledeće pitanje: „Šta bi bilo kada bi svi filozofi filozofirali kao Bojan Blagojević?“. Ovo pitanje, naravno, ima smisla, ali je odgovor poražavajući. Bilo bi to (samo)ubistvo filozofije…

O Blagojevićevom brkanju seksualnosti i ljubavi, banalnim pitalicama koje nemaju veze sa mojim stanovištem ili biserima „mudrosti“ poput one da su sudovi koji govore o nužnosti, nužno analitički (Kant ne može oživeti, ali da je živ, verovatno bi se uhvatio za glavu), neću posebno. Od ovih papazjanija i mlaćenja prazne slame, važnije i ozbiljnije je to kako Blagojević predstavlja dosadašnju polemiku. Zamena teza i insinuacije ponovo su na delu. Naravno da ja, a siguran sam i autori koji su se našli na meti „Vremena“, znamo da javno izlaganje ne garantuje da ćemo dobiti samo pohvale, niti da će sve kritike koje dobijemo biti konstruktivne ili dobronamerne. Pa upravo su dosadašnji naši kritičari, uključujući samog Blagojevića, pokazali koliko je njihova kritika destruktivna i zlonamerna. Dakle, nemamo ništa protiv kritike kao takve. Ali i te kako imamo protiv kritike koja je čisto ideološka, koja je, kao takva, krcata neskrivenom ideološkom mržnjom, podmetanjima i lažima, a takva se protiv nas vodi od samog početka. Nema tu ni trunke poštovanja pravila naučne nepristrasnosti, objektivnosti, tačnosti. E, pa, na veliku žalost raznih dinića i blagojevića, ima nas koji ćemo se protiv takve primitivne ideologizacije boriti, naročito kada smo direktno izloženi njenoj raspomamljenoj paljbi.

O kakvoj „nauci“ i „naučnoj kritici“ je kod Blagojevića reč, najbolje ilustruje njegovo prikazivanje slučaja profesora Milana Brdara. Apsolutno verujući Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, tj. Državi, na reč, a nimalo se ne osvrćući na Brdarov odgovor (pitanje da li uopšte zna za njega), Blagojević podmeće Brdaru stav da homoseksualce treba prinudno lečiti. To je notorni falsifikat jer tako nešto Brdar uopšte nije rekao (bio sam prisutan na tom predavanju). Brdar je, imajući u vidu upravo mišljenja mnogih naučnika (Blagojević izgleda ne zna da je u naučnim krugovima to pitanje još kontroverza), samo rekao da je homoseksualnost bolest koja se možda može lečiti promenom pola (ko hoće, i ako nauka to može). Je l’ možda zabranjeno sumnjati u stav da homoseksualnost nije bolest?! Je l’ nam se to nameće novi srednji vek u kome će „zvanični stav naučne zajednice“ imati težinu dogme, a oni koji ga (naučno) dovode u pitanje, biti javno anatemisani (za početak)?!

Bezgranična, dogmatska vera u stav Države i „naučne“ Inkvizicije nikakve veze nema ni sa naukom, ni sa filozofijom…