O hajkama i hajkačima

Zahvaljujem se Biljani Srbljanović na komplimentu da sam „dosta dobro definisala“ političku pozadinu slučaja Ugričić (Hajkački diskurs, „Vreme“ broj 1099, 26. januar 2012). Nažalost, ona je u izjavi za „Vreme“ pogrešno interpretirala moje reči iz „Utiska nedelje“ od 22. januara. Nisam „procenila da je skandalozno da neko ko pripada ‘grupi političkih istomišljenika okupljenih oko Foruma pisaca’ ima odlučujuću poziciju u važnoj nacionalnoj ustanovi“, kako ona tvrdi, a u to će se uveriti svako ko ode na sajt http://www.b92.net/video. Rekla sam da je Vlada smenom Ugričića pridobila simpatije velikog broja građana skandalizovanih time što Andrej Nikolaidis ima političke istomišljenike u najvažnijim kulturnim ustanovama u Srbiji.

To je, ipak, relativno sitno podmetanje u odnosu na ono na šta sam od gospođe Srbljanović navikla, kad je već o hajkačkom diskursu reč.

Prvi put, međutim, nailazim na metaforu o „narcisoidnom slepom putniku“, ali dramska spisateljica Biljana Srbljanović je svakako ekspert za stilske figure, kao i za narcisoidnost.

No kako je našla za shodno da podseti čitaoce na moju, kako ona procenjuje, „nezaceljenu ranu“, to jest način na koji sam smenjena iz „Politike“, iskoristiću priliku koja mi se pruža da ukažem na jednu bitnu sličnost i jednu bitnu razliku u smenjivanju glavne urednice „Politike“ 2008. godine i direktora Narodne biblioteke Srbije 2012.

Obe su smene političke i u oba slučaja je Boris Tadić nastojao da sakrije svoje otiske prstiju. Razlika je u tome da je Vlada, u slučaju Sretena Ugričića, otvoreno i javno iznela razloge za smenu, dok su Sonja Liht i Slobodan Marković iznosili lažni izgovor za moju smenu: tiraž „Politike“, koji je danas, po podacima ABC kompanije za oditovanje, barem dvadeset hiljada primeraka manji.