Novo za novo

U prošlom broju „Vremena“ objavljen je tekst Jovane Gligorijević „Stare karte u novom špilu“ koji se odnosi na trenutno stanje političke scene Srbije. Poenta teksta je da je u toku neka vrsta „prekomponovanja“ političkih opcija u Srbiji time što se isti „igrači“ samo organizuju na nove načine. I to možda i jeste tačno što se tiče „standardnih“ političkih opcija kao što su SNS ili DS. Međutim, ovaj moj tekst je odgovor na striktno poslednji deo teksta gospođice Gligorijević, sa podnaslovom „Staro za novo“, a koji se odnosi na Novu stranku. Kao član Inicijativnog odbora za osnivanje Nove stranke, želeo bih da odgovorim na njenu karakterizaciju iste.

Kako autorka piše, upravo Nova stranka „potpuno odgovara opisu ‘nova stranka, stari ljudi’“. Međutim, ova rečenica ne može biti dalje od istine. Nova stranka biva sastavljena prevashodno od „novih“ ljudi, od kojih se samo nekoliko do sada bavilo politikom. Nova stranka sakuplja oko sebe mahom stručnjake kojima je dozlojadilo da gledaju državu kako propada u rukama nesposobnih ili nezainteresovanih. Većina se nije direktno bavila politikom, kompromitovanih ljudi nema, dok su u projekat uključeni i ljudi koje znamo na osnovu javnih profila koje imaju, ali koji nisu do sada bili političari, kao što su dr Vesna Rakić Vodinelić i dr Vladimir Pavićević, oboje poštovani stručnjaci na svojim poljima. Budući da su oni, zajedno sa Zoranom Živkovićem, jedini „stari“ (čak troje), ali ipak „novi“ kao političari (osim Živkovića), stvarno je sušta suprotnost istini reći da Novu stranku čine „stari ljudi“.

Nova stranka nije zamišljena kao sve ostale, što je bilo jasno od samog početka. Naime, to nije „ekipa“ nekakvih „starih drugara“ (cronies) koji su se dogovorili da uzmu parče političkog kolača. Inicijator jeste jedan stari politički igrač, Zoran Živković, ali na tome se to završava. On je oko sebe skupio ljude čijoj stručnosti može da veruje, a ne na osnovu ličnih poznanstava. Uostalom, i moj primer je veoma karakterističan – donedavno, Živkovića nisam ni poznavao, ali sam stupio sa njime u kontakt i bilo je odmah jasno da je moguće ostvariti saradnju. Nasuprot onome što se može zaključiti iz teksta gospođice Gligorijević, Nova stranka upravo okuplja oko sebe nove ljude, prevashodno nove u politici, iza kojih ne stoje ni banane ni presecanja automobila na auto-putu niti išta slično.

Gospođica Gligorijević nadalje pominje kako „još nije sasvim poznato ko su sve ljudi koji čine ovu stranku“ – za ovo ne mogu reći da je paragon dobrog novinarstva, jer je mogla prosto da pozove i da se raspita. Ko još u novinarskom tekstu piše o nečemu što mu „nije poznato“? Napominje i „šaroliko društvo“ – nije desinirano zašto je šaroliko i na koji način je šaroliko – ali zato zaključak stoji „da će biti teško da se na političkoj sceni uspostavi kao iole relevantan faktor“. Ovde jednostavno mogu da izrazim sopstveno neslaganje, jer Nova stranka računa na razočarane glasače kako DS-a (dok je ista bila ozbiljna stranka) tako i LDP-a (pre no što je postalo jasno da je „liberalno“ u nazivu ove stranke samo pro formae), zatim apstinente (jer će možda po prvi put imati za koga da glasaju), kao i bele listiće (gospođica Gligorijević je ovoga čak bila svesna, te isto i navela). Uostalom, i Vladimir Pavićević i Vesna Rakić Vodinelić (pa i moja malenkost) bili su beli listići na prošlim izborima; beli listići kojima je bilo dosta stanja u kojem nemaju nikakvu elektoralnu opciju kojoj bi se privoleli. Ovo, inače, i u potpunosti ruši poentu kampanje protiv belih listića (koju smo, između ostalog, mogli i čitati u tekstovima inače lucidnog Teofila Pančića) u kojoj su oni okarakterisani kao „neozbiljni“, „apolitični“, „društveno neodgovorni“ i slično, jer su upravo ti beli listići odlučili da ako nema stranke sa kvalitetom za koju će se glasati, treba uzeti stvar u svoje ruke.

Tekst nadalje pominje i gospođu Vesnu Pešić, čije se ime pominje „po čaršijskim kuloarima“ (sic!) „tu i tamo, uz priču o Novoj stranci“. Jedina konekcija koju je gospođa Gligorijević napravila između Nove stranke i Vesne Pešić je upravo ona napravljena na osnovu jednog veoma popularnog „izvora“ srbijanske novinarske profesije – „čaršijskog kuloara“. Mi se, pak, nećemo baviti politikom sa stanovišta kuloara, niti smatramo da bi kuloare trebalo uvrstiti u žurnalističke izvore. Vesna Pešić – mogu samo lično reći nažalost, imajući u vidu njenu izrazitu lucidnost i političku pragmatičnost – nije uključena u osnivanje Nove stranke. Ne želim ovom prilikom da detaljno komentarišem skoro redovan krah u pokušajima shvatanja „podrške ovoj vladi“ Vesne Pešić, o tome nekom drugom prilikom.

Zamolio bih ovim putem kako čitaoce tako i gospođicu Gligorijević – čiji rad inače pratim i cenim – da ne shvataju ovaj tekst ni kao političku propagandu niti kao „napad“ na jednu novinarku. Prosto sam imao potrebe da odgovorim na neke, ipak netačne ili neprecizne tvrdnje koje su u navedenom članku iznesene, u nadi da ćemo u budućnosti ponovo čitati jasne i precizne članke gospođice Gligorijević.