Nedovoljni publicitet i neažurni internet

Izuzetno mi je žao što sam, sasvim nehotice, izneo zastarele podatke o mestu života i rada dr Stojkovića. Naime, dozvola za kloniranje ljudskih embrionalnih ćelija grupi iz Njukasla nije u nemačkim medijima dobila ni delić publiciteta kao u britanskim ili srpskim. Verovatan razlog za to je što ovdašnja javnost ne podrazumeva da je izdavanje dozvole da se nešto radi sinonim za već urađen posao; i u nemačkom jeziku, kao i u srpskom, postoji poslovica da valja prvo skočiti pa onda reći hop.

Tako da sam bio upućen na internet u traženju informacija o dr Stojkoviću, koji mi je, budući da ne čitam ni britansku ni (osim „Vremena“) srpsku štampu, bio sasvim nepoznat. Tu su svi tragovi vodili na LMU u Minhenu, na čijoj se internet strani dr Stojković pominje kao wiss. Mitarbeiter (naučni saradnik). Sve do 19. januara 2005. (kada je moje pismo već davno bilo poslato) ime dr Stojkovića nije se nalazilo na spisku akademskih saradnika (academic staff) institucije u Njukaslu; bilo je na listi saradnika instituta i nosilo je dodatak Senior Research Associate (dakle, takođe naučni saradnik). Tek od 19. 1. 2005. dr Miodrag Stojković je na internet strani instituta u Njukaslu označen kao Reader (ekvivalent nemačkoj C3 profesuri). Tako da moju omašku valja pripisati najpre neažurnosti pomenutih institucija da obnove svoje internet strane, kao i činjenici da je nemačkoj javnosti dr Stojković, nažalost, potpuno nepoznat.

Cilj moga reagovanja na komentar vašeg čitaoca S. Stojanovića („Srpski karakazan“, „Vreme“ 732) bio je (1) da skrene pažnju na jedan nedopustiv manir bahate komunikacije, kada se lični favorit promoviše nipodaštavanjem pa i vređanjem drugih, i (2) da zamoli redakciju „Vremena“, pozvanu da neguje kulturu javne reči, da slična pisma više ne objavljuje. Uz sve najbolje želje dr Stojkoviću za uspeh u daljem radu, voleo bih, međutim, da sam u njegovom pismu „Vremenu“ pročitao da se on barem malo ograđuje od vrste i manira „podrške“ koju mu pismom „Srpski karakazan“ čitalac S. Stojanović pruža. Mislim da bi tek onda i njegova poruka, a i primer komunikacije očekivan od naučnika koji toliko dugo radi u Evropi, bili odgovarajući.