Na kraju

Izgleda da je vreme da se rekapitulira dosadašnja rasprava. Prvi korak je već učinio Vojislav Stojanović u pretprošlom broju preciznom logičkom analizom do sada iznetih argumenata.

Cela ova rasprava je počela grubom zamenom teza g. Žarkovića, koji je stav Sonje Biserko da čak i „Vreme“ (medju mnogim drugima) učestvuje u „uopštavanju i relativizaciji zločina“ i „sve organizovanijim naporima da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje“ i da je to izraz „totalitarnog načina mišljenja koji sada predstavlja glavnu opstrukciju demokratizaciji društva“.

Da je ova opaska suštinski tačna (ukoliko se odnosi na „Vreme“) najbolje je dokazala sama rasprava tokom poslednjih desetak sedmica. Sami novinari „Vremena“, predvodjeni g. Žarkovićem, ustajući pro domo sua u odbranu svog imidža sami su se za to obilato potrudili. Strasno su branili ideju da „zločin nema nacionalnost“, relativizovali te zločine argumentom tu quoque („A šta su radili drugi?“), tražili za njih istorijska opravdanja („istorizovali“ zločine, nem. Historisierung), pokušavali da „normalizuju prošlost“ (Habermas), jer „bio je rat“, što su sve notorni načini poricanja odgovornosti poznati iz posleratne istorije Nemačke i Japana (v. Jan Buruma, Plata za krivicu).

„Metodologija“ polemisanja g. Žarkovića, pogodjenog kritikom lista koji uredjuje, sastojala se u tome što je na osnovu citiranog stava Sonje Biserko sasvim arbitrarno ustvrdio da njena kritika „Vremena“ predstavlja pokušaj „da čitav jedan narod optuži za zločin„! Naravno, bila je to najgrublja moguća zamena teze, dostojna jednog Miloševića: ako kritikujete „Vreme“ da relativizuje i „deetnifikuje“ zločine, time optužujete čitav srpski narod! Svaki napad na mene, napad je na srpski narod!

Zloupotrebljavajući rubriku „pisma čitalaca“ (čija je demokratska namena, izmedju ostalog, da pruži priliku čitaocima da ocenjuju rad redakcije), novinari i saradnici „Vremena“, bivši i sadašnji (Lj. Smajlović, S. Cerović, N. Stefanović, M. Milošević, M. Bobić, V. Ćurguz, D. Vukelić, S. Basara) prerušavaju se u čitaoce i postaju sudije u sopstvenoj stvari. Pa, tobož u toj raspravi neki čitaoci nisu zadovoljni pisanjem novinara „Vremena“ na ovu temu, a neki drugi tobožnji „čitaoci“ ih brane. Drugim rečima, uredništvo pokušava da stvori neki privid rasprave medju čitaocima, dok u stvari redakcija polemiše s čitaocima. Ako se izuzme učešće dijaspore (F. Cetinić, Ž. Dacić, M. Bobić, J.Antović) koja ima posebne (psihološki razumljive) razloge za poricanje ili relativizovanje, a naročito za „deetnifikaciju zločina“, na prste se mogu izbrojati domaći čitaoci koji su stali u odbranu „Vremena“ tokom ovih desetak sedmica polemike (ja sam ih izbrojao – pet).

Na drugoj strani našli su se čitaoci: Latinka Perović, Bogdan Bogdanović, dr Milan Ćirković, Vojislav Stojanović, Nataša Kandić, Svetlana Slapšak, Bogdan Ivanišević, Dušan Popović, Lazar Stojanović, Jasna Bogojoveć, Miodrag Marković, Jan Kvaerne, Nenad Daković, Vera Ranković (kojima je umesno pridružiti i Pavla Raka i advokata Dragoljuba Todorovića, čiji su prilozi odbijeni, kao možda i mnogi drugi). Pominjem to samo zato što je tokom rasprave urednik „Vremena“ povremeno ironično lamentirao nad „činjenicom“ da su kritičari „Vremena“ usamljeni (kao da bi to, čak i da je tačno, bio dokaz neosnovanosti te kritike, kao da se može glasati o tome da li je dva puta dva četiri).

Ton i način kojim se „Vreme“ branilo odlikovali su se zamenama teze (Žarković, Cerović), argumentima ad hominem (Vučičević, Basara, Milošević), uvredama (Basara, Žarković, Cerović), netrpeljivošću, nervozom, bahatošću, a na argumente je odgovarano ili verbalnim „dosetkama“ ili skretanjem rasprave na teme koji su sa raspravom imale vrlo malo veze.

U tom skretanju rasprave na druge, irelevantne teme najomiljenija je bila tema NATO intervencije (S. Cerović, V. Ćurguz, M. Milošević, Lj. Rajić, N. Radović, Ž. Dacić). To je vrlo interesantno. Da li se misli da NATO intervencija iz 1999. godine retroaktivno opravdava zločine ili se misli da su tom intervencijom „poravnati računi“? U kakvoj je to uopšte vezi sa zločinima koje su naši sunarodnici izvršili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu izmedju 1991. i 1999. godine, u naše ime, po planovima našeg predsednika, uz pomoć naše vojske i naše policije i naših paravojnih jedinica i uz podršku velikog broja naših gradjana i naših važnih nacionalnih institucija?

Ako, pak, još postoje nekakve sumnje u to da su ovi zločini bili deo plana zamišljenog u samom vrhu naše države mnogo ranije nego što su oružani sukobi otpočeli, da je cilj bio uspostavljanje novih granica Srbije i etničko čišćenje „srpskih teritorija“ od nesrba, jer Srbi „ne mogu sa drugima da žive“, onda treba ponovo pročitati samozadovoljnu ispovest koautora ovog projekta, bivšeg predsednika SFRJ Borisava Jovića, desne ruke Slobodana Miloševića, ili ispovest jednog od izvodjača radova, generala Veljka Kadijevića. U protivnom, možemo se samo pretvarati da smo se „samo branili“, da je tobož uzrok rata bio hrvatsko-slovenački separatizam, da je reč o „gradjanskom ratu“, da su „zločini deo rata“, da su se narodi „spontano poklali“ ili, najzad, da „nismo obavešteni“ kako je do tih zločina došlo (dok to ne utvrdi Komisija za istinu).

A sredstva za ostvarivanje tih ciljeva danas su, ipak, svima poznata: izazivanje nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, širenje straha, ratnohuškačka propaganda, tajno podsticanje i pomaganje oružane pobune Srba u Hrvatskoj i Bosni, ubijanje civila, proterivanje nesrba, pljačka, paljenje „nesrpskih“ kuća, silovanja, logori, uništavanje kulturnih spomenika, mučenje, rušenje gradova, progon 850.000 srpskih gradjana, Albanaca, preko granice, sistematsko prikrivanje dokaza. Sve u cilju etničkog čišćenja (ili „humanog preseljavanja“) nesrba sa „oslobodjenih teritorija“, kako je to priznala Biljana Plavšić.

Ni do danas mi nije niko odgovorio na pitanje: kako se može „deetinifikovati“ etničko čišćenje ?

Poricanje ovih činjenica uz tvrdnju da insistiranje na njima proizvodi „kolektivnu krivicu“ lišeno je svakog smisla. Još jednom: kolektivna krivica ne postoji, a kolektivna odgovornost postoji u onoj meri u kojoj je „kolektiv“ omogućio, podržao i odobravao ovakvo „oslobadjanje srpskih zemalja“. Upravo glavni krivci, autori zločina, pokušavaju da nas uvere da bi razgovor o njihovoj krivici – stvorio od svih nas krivce. Upravo oni nastoje da se sakriju iza svih nas. Navodno, ako oni budu proglašeni krivim, svi ćemo biti krivi (Milošević u Hagu brani Srbiju!). To je opet izraz plemenske svesti po kojoj je „narod“ homogena masa i u kojoj smo „svi mi“ (Žarković) uniformni delići te mase, naravno svi podjednako nevini ili podjednako krivi, bez obzira na to ko je naredjivao i izvršavao zločine, a ko se tome protivio ili jednostavno ćutao. Pa, sledstveno tome, navodno je nacionalni interes da te zločine poričemo.

Ova podvala pada na plodno tle jer mi svi negde odlično znamo da, iako nismo krivi za konkretna dela konkretnih zločinaca, odgovorni smo u tom smislu što je zločinački režim bio dugo (i predugo) legitiman (dobio dva miliona glasova septembra 2000. godine!), što su mnogi od nas huškali na ratove, radovali im se, slavili zločince, identifikovali se sa njima, cvećem ispraćali tenkove, i nazivali sve to patriotizmom. Upravo ta (možda ponekad i nejasna) svest o odgovornosti razlog je strasnog poricanja zločina (ako nema zločina, nema ni odgovornosti). A kada se zločini više ne mogu poricati, odgovornost ćemo izbeći tako što ćemo izvršiti zamenu teze: pošto ne možemo osporiti svoju odgovornost, hajde da se branimo od „kolektivne krivice“ (o kojoj niko drugi sem tih branilaca i ne govori!).

Posle desetak sedmica polemike očigledno je da je zagovornicima „deetnifikacije“ zločina ponestalo argumenata, o čemu najbolje svedoče pomenute zamene teza, lični napadi, vredjanja i izdevanje imena, skretanja u druge, za raspravu irelevantne teme, pa da zbog toga – ovu polemiku treba okončati. Uostalom, novi i novi dokazi koji dnevno stižu iz Haga najbolje govore sami po sebi.

Da li je ova rasprava imala ikakvog smisla? Za one čiji su stavovi iracionalno zasnovani pre svega na emocijama nelagode da se preuzme odgovornost za ponašanje svoje sopstveno, ali i zajednice kojoj svi pripadamo – odgovor je, verovatno, ne. Na iracionalne stavove ne može se uticati argumentima. Jasno je, medjutim, da postoje i oni drugi, odrasli ljudi u čije shvatanje samopoštovanja spada i odgovornost. Zbog njih je vredelo. A tema koja je ovde otvorena je tema kojom će se ovo društvo još dugo, dugo baviti. Ona je neizbežna ako iz svog iskustva treba išta da naučimo. Poricanje ili fatalisitčko sleganje ramenima pred „onim što nam se dogodilo“ i čemu više „nema leka“ samo će nas fiksirati u infantilnom, narcisoidnom i bespomoćnom mutljagu uzaludnog, amoralnog, neinteligentnog i sentimentalnog samosažaljevanja.

P.S. A sa gospodinom Lojpurom spreman sam da razgovaram o Komisiji za istinu, ali na nekom drugom, lepšem mestu.