Na čijoj ste strani

U reakciji na pisanje „Vremena“ o izložbi „Kragujevačka tragedija 1941“ u Buhenvaldu, autor izložbe, muzejski savetnik Staniša Brkić kaže da će svako ko pogleda ovu izložbu videti „samo bolnu istinu, ogoljenu do suštine i rasterećenu svih ideologija, zabluda i mitova“. Uzeću sebi slobodu da se složim sa ovim i da zaključim da će svako ko makar malo promisli nad tragedijom u Šumaricama zaista videti golu suštinu. A suština, jedna jedina, jeste da kragujevačka tragedija nije nikakva prirodna katastrofa, zemljotres ili poplava, nije nešto nad čim ljudi nemaju kontrolu, već upravo nešto što su ljudi uradili ljudima. Gola suština je da ovde imamo dve strane: žrtve i zločince. To je ono što ostane kad se oslobodimo svih ideologija, zabluda i mitova. Na jednoj strani stoje apsolutno nedužne žrtve, a na drugoj njihove ubice.

Kao ljudi i kao oni kojima šumarička tragedija spada u korpus društvene i lične istorije, ne možemo sebi da dozvolimo da ovu činjenicu naprosto konstatujemo i nastavimo dalje. Prema njoj moramo da se odredimo. Naročito kada se oslobodimo svih ideologija, zabluda i mitova, imamo obavezu da se prema tome nekako odredimo i to u najjednostavnijem, najbanalnijem smislu. Moramo da se odredimo u odnosu na to na čijoj smo strani – na strani žrtava ili na strani zločinaca. Reklo bi se da je ovo „topla voda“ i da se podrazumeva da će svako ko je iole pri zdravoj pameti biti na strani nedužnih. Stvarnost nas, međutim, demantuje, a jedan od takvih demantija stigao je od gospodina Staniše Brkića.

Da nije tako, kada govori o Milanu Nediću, srpskoj vladi, policiji i Žandarmeriji u vreme okupacije, gospodin Brkić se ne bi pitao: „Da li bi se nešto promenilo ili bilo drukčije da tada njih nije bilo u Srbiji?“ A zatim i sam odgovarao: „Mislim da ne bi, Nemci su ugušivali ustanak u Srbiji sopstvenim snagama i drastičnim merama.“

Iskoristiću priliku da podsetim gospodina Brkića da je Nemačka Drugi svetski rat izgubila svuda, pa i u Srbiji, uprkos „sopstvenim snagama i drastičnim merama“. Takođe bih ga podsetila da su izdajničke strukture bile na nesumnjivo pogrešnoj strani, na strani ubica. Zbog toga, njegovo prividno retoričko pitanje: da li bi se nešto promenilo, nema nikakvog smisla. „Šta bi bilo kad bi bilo“ princip je koji ni u književnosti ne funkcioniše baš uvek, a kamoli u istoriji, koja je ipak daleko od fikcije, bez obzira na mogućnosti različitog tumačenja činjenica. A kod tumačenja činjenica, naročito onog oslobođenog ideologija, zabluda i mitova, neophodan je kontekst. U tome leži odgovor na pitanje gospodina Brkića kakve veze imaju Nedić, srpska vlada, policija i Žandarmerija sa streljanjem u Kragujevcu i kako su te činjenice neraskidivo povezane sa podacima o kojima govori izložba. Kontekst je ono što ih povezuje. Tu ne pomaže ni njegova tvrdnja da su četnici i partizani u momentu streljanja bili na istoj strani, jer iz konteksta znamo da su samo nekoliko dana kasnije strane promenjene. O tome je možda moglo da se polemiše u danima nakon streljanja. Sedamdeset godina kasnije, istrzati činjenice iz konteksta kako bi se uklopile u slagalicu koja bi nam se svidela, u najmanju ruku je, da se poslužim rečima gospodina Brkića – neprecizno.

Dakle, kontekst je, kad se oslobodi ideologija, zabluda i mitova, sledeći: imamo žrtve, imamo ubice i imamo one koji su na strani jednih ili drugih. Treća strana ne postoji, odnos je toliko polarizovan i nesrazmeran da je svaki pokušaj nalaženja srednjeg puta nužno ćorsokak i nužno preteže na jednu ili drugu stranu. U tom i takvom kontekstu, zaista je nejasno kojim to stvarima koje je Ivan Ivanji pomenuo u govoru na otvaranju izložbe nije bilo vreme i mesto da se izgovore? Jedino što mi pada na pamet (ako grešim, unapred se izvinjavam), nakon pažljivog čitanja Ivanjijevog govora i Brkićeve reakcije, jeste pominjanje Srebrenice. Međutim, i Srebrenica je, kad se oslobodimo ideologija, mitova i zabluda, opet priča o nedužnim žrtvama i njihovim ubicama. I opet se moramo odrediti na čijoj smo tu strani. Samo onaj ko se u toj priči opredeli za pogrešnu stranu može da kaže da nekim stvarima nije vreme i mesto da budu izgovorene. Jer, sa njegove strane i iz njegovog ugla, za takve stvari nikad nije vreme i mesto.