Kriterijum i pismo

Mogu da razumem da gospodin Marjanović ima potrebu da, iako ga niko nije pitao, svima nama objasni svoje ćirilično-latinične navike.

Mogu da razumem i da nije upoznat sa praksom obeležavanja naziva ulica u nekim istočnoevropskim zemljama posle pada komunizma.

Nešto je manje razumljivo zašto nam prodaje priču o nazivu irskog piva – primer je prosto glup jer su nazivi i domaćeg „Jelena“ i bratskog „Nikšićkog“, da li zbog emancipacije, ekonomije ili samo zato što im se tako više sviđa, oduvek pisani latinicom. A „Jelen“ upravo „runama“, istina nemačkim.

Donekle mogu da razumem i potrebu g. Marjanovića da nešto napiše o tekstu koji očigledno nije shvatio, čak i da ga začini nekim svojim konstrukcijama, valjda da bi zvučao zanimljivije. (Recimo to o pisanju ćirilice „manjim fontovima“ – evo dva puta sam pročitao izvorni tekst, toga tamo naprosto nema.)

Ako gospodin Marjanović nije (neostvareni) psihijatar, ne vidim kako može iznositi svoje ocene o autoru, osim ako ga ne želi uvrediti. A to po meni nije kriterijum za objavljivanje pisma čitaoca u nedeljniku čije ime često prati epitet „ugledan“.