Izostavite me – ili polemišite!

G. viši naučni savetnik Kosta Nikolić izvoleo me je bez ikakvog povoda nazvati raznim imenima u prošlom broju „Vremena“. Polemišući sa sasvim drugim ljudima o sasvim drugim stvarima, g. viši naučni savetnik onako je, usput, počeo od mene kao od već uspostavljenog etalona, tj. merila „nekorektnosti“, „neukusa“ i „elementarnog nepoznavanja istorijskih činjenica“, da bi se zatim okomio na izvesne – ali neimenovane – svoje protivnike iz vlastitog istoričarskog esnafa. Njih g. viši naučni savetnik optužuje – između ostalog – da govore o „činjenicama neistinitim i lažnim“, što već pruža izvestan uvid u njegovo baratanje logikom i naučnim metodom, ali to je njegov problem.

Moj problem je u tome što ne mogu da pređem preko sistematskog odbijanja da se inače veoma jednostavna poenta mog teksta u „Vremenu“ od pre dve-tri nedelje razume. Umesto toga, taj se moj tekst već po drugi put besplatno i zdravo za gotovo proglašava „neukusnim“ itd., bez ijedne reči o predmetu spora. A predmet spora veoma je jednostavan i svodi se na pitanje – ko je i zašto pobedio u Drugom svetskom ratu? Poenta je na zašto, jer se barem nadam da je svima jasno ono ko. U hladnoj i nepristrasnoj analizi – za koju su u kritikovanom uõbeniku čak date jasne, mada prikrivene natuknice – dolazi se do objašnjenja koje sada neću ponavljati, jer – očigledno – g. viši naučni savetnik i njegove kolege time ne žele da se bave. Njima je lakše da zavijaju u istom čoporu sa „umerenim nacionalistima“, to jest novokomponovanim antikomunistima koji su (da citiram dva glavna urednika sa kojima volim da radim, Adama Mihnjika i Dragoljuba Žarkovića) „još gori od komunista“. Što se mene tiče, Srbija je slobodna zemlja i gospoda viši naučni savetnici mogu svoje novokomponovane ravnogorske resantimane da nude na tržištu koliko god hoće, sve nadajući se u novu konjunkturu postmiloševićevskog „umerenog“ nacionalističkog kontinuiteta; ali molim da se u toj rasprodaji ne vređaju elementarna inteligencija, moral i zdrav razum njihovih neistomišljenika. Pogotovo ne apelima da se njihov uõbenik poredi sa hrvatskim uõbenikom, jer je o istom smeću reč, ama sa drugom nacionalističkom mitologijom. Da je g. viši naučni saradnik pratio hrvatsku štampu („Feral Tribune“, na primer) bio bi pročitao veoma dobro utemeljene i razorne kritike tog istog hrvatskog uõbenika koji mu služi kao alibi, kritike veoma uporedive sa kritikama izrečenim na stranicama „Vremena“. Ali gospodu više naučne saradnike to ne zanima; oni čeznu da tuđi uõbenici budu podjednako nacionalistički, ne bi li se udobnije osećali pišući svoje nacionalističke uõbenike. A i to je samo jedno od lica bratske ljubavi nacionalista svih pasmina na Balkanu: oni su jedna zaraćena strana u ovoj našoj drami, a svi ostali su druga zaraćena strana; treće strane nema. Saveznici su Milošević i Tuđman, Šešelj i Šeks, Šljivančanin i Gotovina; mi ostali, antifašisti ili samo običan pristojan svet koji nešto pamti, samo smo omrznuta strana u obe države, jer ne zavijamo u istom čoporu sa njima.

Nije moja krivica, gospodo viši naučni i ostali savetnici, što vaša strana nije uspela da pobedi u Drugom svetskom ratu, već je to krivica te iste vaše strane. Drugim rečima – bili su glupi, pa su izgubili rat, jer da su bili pametni, bili bi ga dobili; sasvim jednostavno. Nema te revizije istorije koja će ispraviti pogrešne strateške i taktičke procene poražene strane u jednom sukobu takvih razmera kakav je bio Drugi svetski rat. Nema tih nepoznatih istorijskih činjenica („istinitih“ ili „lažnih“) koje će od Nezavisne Države Hrvatske napraviti silu pobednicu u tom ratu, od naših nesrećnih ravnogoraca „moralne pobednike“ izgubljenog rata, a od Milana Nedića i Mite Ljotića antifašiste. Posao istoričara nije samo da objasne šta se desilo; mnogo važniji posao je da objasne zašto se baš tako desilo, a upravo na tom pitanju – zašto? – padaju naši uõbenici novokomponovane istorije, srpski ili hrvatski, svejedno.

U svetlu svega ovoga najljubaznije molim gospodu pisce uõbenika, više naučne saradnike i ostale revizionističke istoričare da me ubuduće izostave iz svojih usputnih preambula za učene sastave koje imaju nameru da objavljuju u ovom nedeljniku – ili da izvole ući u polemiku sa onime što sam napisao ja, iznad mog potpisa, pa im se u tom smislu srdačno preporučujem.