Hod po mukama

Teofil Pančić nam u tekstu „Jadi arijevskog srca“ na poseban način otvara oči i šalje poruku iz sasvim posebnog ugla.

Njegova analiza celog događaja i tih nesrećnih momaka koji su ga nemilosrdno napali višeslojno govori o potpuno različitim filozofijama života i životnim stremljenjima svih učesnika ovog javnog pendrečenja u naci-maniru.

Prvo, Teofil je običan čovek koji se branio od nasilnika kako zna i ume. Čovek koji nije spreman da bude žrtva bez ikakvog razloga.

Sledeći nivo Teofilovog stradanja je to što je neposredno po završetku nemilih događaja nastavio sa svojim životom baš tamo gde je i stao, što je silno razočaralo sve njegove protivnike. Radi uobičajene stvari u sasvim neuobičajenim okolnostima.

Zatim se obratio tim nesrećnicima i poželeo da smognu snage da se izvuku iz tog mulja od sopstvenih života i da takođe smognu snage da prihvate odgovornost za svoje postupke.

Nažalost, jedina njihova poruka je da su duboko nesrećni i da seju svoju nesreću svuda okolo. Treba im pomoći, tim momcima koji ne znaju koliko vredi život i kako ga je lako uzeti ili izgubiti. Ne znaju koliko je teško i koliko strepnje treba proći dok ti deca ne postanu „matori konji“… kao što su oni. Nesrećnici ne znaju.

Prvo neka odgovaraju za svoje postupke. Posle će biti odgovorniji prema sebi i prema drugima. A moći će i da razmišljaju o svojoj nesreći i kako da je prevaziđu, ako budu razmišljali.