Hitler je bio diletant

Stiče se utisak da je redakcija „Vremena“ nekako preko volje, iz čisto odbrambenih razloga, prihvatila bačenu rukavicu i pristala na pokretanje teme o suočavanju sa ratnim zločinima, sve u nadi da će se uzburkani talasići srpskog Mrtvog mora veoma brzo slegnuti. Propratni i pomalo zloban redakcijski komentar (br. 613) o „usamljenoj poziciji g. Popovića“ jako podseća na performativan iskaz, self–fulfilling prophecy, ili ono narodsko „što je babi milo…“.

U našoj patriotskoj štampi već je isuviše prostora bilo ustupljeno omalovažavanju ili izrugivanju nekim pojmovima stranim srpskom biću, poput lustracije i denacifikacije. S druge strane, gotovo da je prošlo nezapaženo kako je i nezavisna štampa podlegla istom pomodarstvu, stvorivši neku vrstu novogovora krcatog eufemizmima, a sve u cilju očuvanja kolektivne paraamnezije – zamagljivanja očiglednog i zataškavanja neugodnog. Poslednji primer iz ovog lingvističkog arsenala predstavlja logički oksimoron – „deetnifikacija“ (genocida). Iz datog primera može se videti kako politička korektnost nije neka osobenost zapadnih demokratija. Jedina razlika je u tome što se političkom korektnošću na Zapadu ispoljava (licemerna ili ne) briga za diskriminisane i marginalizovane društvene grupe, dok se kod nas (i balkanske nam braće po zločinu) politički ispravnim smatra iskazivanje divljenja ratnim zločincima.

Iz datog primera bi se, takođe, mogao izvesti logičan zaključak da je Hitler ispao običan politički diletant kada je odlučio da podigne ruku na sebe. Umesto toga, u času kada je situacija na frontu krenula nizbrdo, trebalo je da raspiše izbore, izgubi na njima sa tesnim rezultatom, preda vlast nekom „moralno neukaljanom“ Nemcu, isposluje sopstvenu nepovredivost i uklanjanje kompromitujuće dokumentacije u „interesu naroda“, a zatim se povuče u anonimnost… ili, u najgorem slučaju, u komfornu nirnberšku ćeliju za čijim je okriljem i obiljem tada verovatno čeznula većina njegovih sunarodnika. Ipak… A šta ćemo sa zločinima? – upitao bi neki usamljeno pozicionirani glas. Zločinima? – namrštio bi se urednik. – Zar treba da vas podsećam na bombardovanje Drezdena? A Jevreji? – primetio bi onaj večiti nezadovoljnik. No, čekajte malo, lepo smo se dogovorili o načelu deetnifikacije. Zbog čega bi bila važna nacionalnost žrtava? Uostalom, da li Jevreji uopšte imaju nacionalnost kada im (1945) nedostaju neke od bitnih odrednica nacije? Eto zanimljive teme za neki od okruglih stolova u našem pres-klubu… Ali, zaboga – pobunio bi se onaj isti antiratni huškač – ali, šta ćemo sa ubicama? Opet vi – iznervirao bi se s pravom urednik. – Zar moram da vam ponavljam da sa ubicama stoji isto kao i sa žrtvama. Dželati i žrtve, to je svejedno, odnosno, jedno je jedno a drugo je drugo, nazovimo ih A i B, da li ste sada zadovoljni? – U redu – uzdahnuo bi skrušeno huškač. – Samo mi još recite ko je A?

Ovo postmoderno čitanje istorije nije onako veselo kao što zvuči, naročito ako se iščitava iz pozicije žrtava. Kao vaš bivši čitalac sećam se „Vremena“ kada smo s nestrpljenjem iščekivali članke g. Cerovića. Sećam se, takođe, kako smo uoči izbora izračunavali koliko se penzionera iz opravdanih razloga neće pojaviti na biračkim spiskovima i koliko će mladih steći pravo glasa, nalazeći u tome neku osnovu za optimizam. No, višegodišnje povlađivanje populizmu i socijaldarvinizmu ostavilo je trajnije posledice nego što bismo želeli da priznamo. Poslednja istraživanja, izgleda, pokazuju da mladi koji stiču pravo glasa u potpunosti dele politička ubeđenja najstarije populacije, opredeljujući se za desni ekstremizam. Za takvu tempiranu bombu na kojoj svi sedimo odgovornost velikim delom snosi intelektualna elita koja je akademski ćutala, u pauzama dolivanja ulja na vatru. Izlišno je da se vi na to podsećate jer ste svojevremeno bili među retkima koji su imali hrabrosti da prihvate rizik slobodnog govora. Ako ste danas odlučili da zaćutite, zažmurite i zapušite uši, moguće je da ste upoznati s nečim što je vašim čitaocima promaklo. (Srpskim projektom 3 majmuna, možda?) U tom slučaju bilo bi politički korektno da i nas upozorite, kako ne bismo, vođeni najboljim namerama, srljali Tamo gde ne treba.