Glava u Peščaniku, drugi put

Na poslednji upit iz pisma Branke Dimitrijević lako je odgovoriti. U trenutku kada je stiglo pismo Dubravke Stojanović, kao jedino pismo koje je sadržalo upit šta je sa Koraksićem, nade i šanse za pomirenje bile su veće nego što su danas i procenio sam da nije korisno da ga objavimo. Nešto u tom pismu je imalo preteći ton, nagoveštavalo je „akcioni“ pristup jednom problemu koji je, u tom trenutku, bio unutarredakcijski. Nisam se prevario. Pismo je stiglo na moj sto u utorak 13. decembra, a pomenuta Dubravka Stojanović dva dana potom gostovala je u „Peščaniku“ emitovanom 16. decembra, posvetivši, istina bez navođenja mog imena, pozamašan deo svog izlaganja mom tekstu u „Politici“ objavljenom s naslovom „Glava u Peščaniku“ u kome sam problematizovao jalov govor takozvane Prve i Druge Srbije. Ako sa istom pažnjom i istom strašću s kojom je čitala tekst iz „Politike“ čita i istorijske spise, jadna je to istorija koju Stojanovićka interpretira. Jer, njoj je važnija teza od sadržaja. Pošto je očigledno bila ljuta na mene što sam se usudio da problematizujem svet ideja i političkih pojmova u kojima se ona kreće i u kojima zarađuje za život, Dubravka Stojanović je olako prešla na „slučaj Koraksić“ kao, veruje ona, ključni dokaz da će upotrebom časnog imena Predraga Koraksića, čije su karikature objavljivane 15 godina u nedeljniku koji ja uređujem 15 godina, pojačati tezu o meni kao fašisti.

Elem, Stojanovićka prvo postavlja retoričko pitanje: „Kako je bio moguć Hitler ili Milošević?“ Pa odgovara: „on je moguć tako što ljudi ćute“. Dubravka je očajna što, iako se šuška po gradu, nema zvanične informacije o Koraksiću ili, kako ona kaže, informacija „nije prosleđena javnosti“. Čudi se što nema društva koje bi se zapitalo šta je sa Koraksom i čudi se što njeno pismo „Vremenu“ nije objavljeno. Ona je u šoku što niko, iako se priča po gradu, nije primetio da nema Koraksa i – shodno njenom načinu mišljenja – eto nama Hitlera ili, još gore, Miloševića.

Da cenjena gošča „Peščanika“ ne bi imala frustraciju, u pomoć priskače voditeljka Svetlana Lukić i u odjavi gošće konstatuje: „Moramo da budemo uporni s tim pitanjem – Gde je Koraks?“, pa zatim dojavljuje elektronsku adresu „Vremena“ kako bi nas slušaoci primorali da nešto „prosledimo javnosti“, sve u naporu da se spreči nova pojava Hitlera ili, još gore, Miloševića.

Akcija je urodila sa tridesetak pisama s upitom: Gde je Koraks?, i s ponekim žalosno smešnim komentarom da „zdrave snage“ redakcije treba da me najure, obavezno i Milana Miloševića, da sam valjda švaler Ljiljane Smajlović, glavne urednice „Politike“, da me je Vojislav Koštunica kupio kada sam kao novinar pratio posetu Kini tadašnjeg predsednika SRJ… No, ovo je „belo cveće“ u odnosu na sedamdesetak odjeka i reagovanja na elektronskom Forumu „Peščanika“ na sajtu B92, gde je, izgleda, opasno misliti drugačije od onih koji se tu javljaju.

Pošto su me dve nedelje razvlačili što po čaršiji i emisijama, što po Forumu B92, pozvao sam telefonom Svetlanu Lukić, s kojom sam godinu dana sedeo u nekakvom forumu koji se bavio etičkim odnosima u profesiji, i pitao je što me nisu pozvali, kao što je red i običaj, da im, kao takozvana druga strana, kažem svoju verziju priče. Nasmejao sam se njenom odgovoru da nisu mogli da me pronađu. To je valjda i Cecu nasmejalo jer je to najjeftiniji novinarski izgovor. Objasnila mi je da je od mene, u stvari, izjavu trebalo da uzme neka televizija, valjda B92, kojoj izjavu, verovatno, ne bih ni dao, jer, koliko vidim, odnosima između Koraksića i „Vremena“ niko se i nije bavio osim čaršije i „Peščanika“. Obećala je da će me pozvati u narednu emisiju i da ću moći sve ovo što sam napisao, i još ponešto, da kažem i u petak 30. decembra.

A posle će o tome na Forumu B92 da četuju ljudi čiji ukus ne vređa pesmica koja se, svako malo, provlači između dva mišljenja i koja glasi:

„Druže Tito, ako te crv nije poj’o
ustani da legne Koštunica Vojo“.