Čija je rupa za klikere

Imam prijatlja u Tel Avivu koji je naše gore list i sasvim se fino snašao tamo, osim što je morao da služi vojsku još jedanput, ali s „pogodnostima“ kao što je neupisivanje zadužene municije i bez obaveze da se prijave ubijeni Palestinci koji se približe ogradi. Zašto bi ih prijavili, pa oni su neprijatelji. I zamisli, deca imaju palestinski kao obavezan predmet! Strašno! Kao da uče jezik veverica koje baš i nemaju šta puno da divane, osim o tome kako su rodili lešnici ove sezone. Dr Dulitl bi u Izraelu veovatno bio proglašen za državnog neprijatelja broj jedan. Prošle nedelje mi je poslao e-mail sa sličicom na kojoj je u jednom kvadratu izraelska bebica, nevinog i slatkog izraza lica (valjda su samo njihove takve), i zastavom zadenutom u belu kapicu (pretpostavljam, kao simbolom čistote i nevinosti), a u drugom palestinska devojčica sa štapovima dinamita vezanim oko struka kako pokazuje dva prsta u obliku slova „V“. Iznad obeju slika, unutar crne podloge je naslov: „Find the difference“, a ispod tekst: „Young children in a pro-Palestinian demonstration and in a pro-Israeli one“. Eh, da je Gebels imao Adobe Photoshop! Kada sam mu šokirana poslala pitanje da li me zeza ili ozbiljno misli, jer mislim (i ovim putem ukazujem) da je samo bolestan um mogao da kombinuje, pre svega, da koristi decu kao instrument politike, poslao mi je istoriju Izraela u 20 rečenica. To bi, valjda, trebalo da bude nešto kao opravdanje, oprost unapred ili bar dokaz da su oni tu prvi došli i da je rupa za klikere njihova, oni su je iskopali i, prema tome, samo oni mogu da se bave uništavanjem trave i gamadi u bližoj okolini i igraju klikere. Doduše, potrošili su staklence pa su prešli na efikansiju đulad koju možeš i navoditi ali nisu oni krivi zbog toga što je tehnika napredovala. Ne znam samo ko je i kako odlučio gde se povlači linija od koje istorija obezbeđuje teritorije jer se bojim da bi mnogi imali problema s Italijanima – pa znate li vi koliko je bilo Rimsko carstvo? Svi pomenuti u priči pripadaju generaciji šezdesetih ili ranih sedamdesetih. Njihova deca će odrasti s tako nametnutom mržnjom, fino odgajanom u okrilju porodice intelektualaca koji, inače, nikog ne mrze.

Kao fan naučne fantastike, kad god sam u prilici pogledam epizodu iz serijala „Zvezdane staze“ u kojoj hrabri i pametni kapetani brodova ili svemirskih stanica (interesantno, uvek pripadnici ljudske rase) svakodnevno otkrivaju nove svetove i upoznaju nove vrste. I pričaju s njima, razmenjuju iskustva. I uvek mi je problem da odgonetnem kad na početku epizode kapetan diktira u zvezdani dnevnik tekst koji počinje sa zvezdanim datumom pa sledi neki šestocifreni broj i to još sa zarezom, koja bi to godina mogla biti i po kojem sistemu se računa. Jer, ako je stvarno šestocifren, onda ćemo se puno načekati dok shvatimo da smo jako mali, jako slični i da bi bilo bezveze da čekamo da nas napadnu Klingonci pa da se onda ujedinimo.