Anticionistički pamflet

Želeo bih da osudim neizbalansiran članak koji je, nažalost, objavljen u nedeljniku „Vreme“ pod naslovom „Izbeglički uljezi u zemlji izbeglica“, autora Borisa Vaseva u izdanju od 5. 7. 2012.

Nedopustivo poređenje koje autor pravi između imigranata iz Sudana i Eritreje i Palestinaca ukazuje na suštinu članka. Dugogodišnji politički sukob između Izraelaca i Palestinaca je sukob oko zemlje. Dok Izrael nastoji da uspostavi dobrosusedske odnose sa svim zemljama u okruženju, Palestinci odbijaju pravo Izraela da postoji kao jevrejska država. Ljudska drama afričkih imigranata u potrazi za poslom i boljim platama nema baš ništa zajedničko sa izraelsko-palestinskim konfliktom. Autor svesno zloupotrebljava tužnu priču imigranata sa afričkog kontinenta, sa jasnim političkim i demagoškim ciljem da izmanipuliše čitaoce i da, selektivno koristeći činjenice, krivotvori pravu sliku stvari.

Uprkos velikim problemima sa kojima se suočava, Izrael je demokratska i pluralistička zemlja koja već decenijama prima imigrante iz više od 120 zemalja sveta. Na desetine hiljada ljudi je stiglo iz Afrike u potrazi za poslom, a stotine hiljada njih su na putu ka Izraelu. Tačno je da se u Izraelu trenutno vodi debata o prihvatanju imigranata sa afričkog kontinenta u potrazi za poslom i ona je odraz otvorenosti izraelskog društva. Dok jedni smatraju da treba da nastavimo da ih prihvatamo, drugi tvrde suprotno, navodeći kao razloge bezbednost, demografiju i sl. Neki ističu da ti ljudi nisu izbeglice, jer im životi nisu ugroženi, već ljudi koji tragaju za boljim uslovima života.

Svaka suverena zemlja ima pravo da kontroliše svoje granice i odobrava radne vize onima koji u njoj žele da rade. To čine sve evropske zemlje, i ja smatram da mi zaslužujemo jednake standarde. Koliko zemalja na svetu dozvoljava osobama u potrazi za boljim životom da pređu njihove granice bez viza? Štaviše, koliko su takvih ljudi primili Palestinci, koje autor članka toliko voli? Mogu da nagađam da je taj broj gotovo zanemarljiv.

Dolazimo do ključne stvari. Da je autor teksta iskren novinar, informisao bi uvažene čitaoce „Vremena“ da je aktivan član antiizraelskog pokreta Bojkot, ukidanje i sankcije (Boycott, divestment and sanctions – BDS) u Sloveniji. Jednostavnom pretragom na Guglu, naišao sam na podatak da je na primer u maju 2011. godine, Boris Vasev aktivno učestvovao u antiizraelskoj akciji pod nazivom „Mapa puta ka aparthejdu“ u Ljubljani, a u martu 2012. godine u akcijama bojkota Izraela u Ljubljani, sa gostima Palestincima.

Da li je prihvatljivo pružiti priliku deklarisanom antiizraelskom aktivisti da piše „objektivan članak“ o Izraelu? Da budemo sasvim otvoreni, da li biste vi bili zadovoljni kada biste pročitali u nekom važnom, stranom nedeljniku tekst o Srbiji autora koji je ne samo naglašeno antisrpski orijentisan, već i aktivno uključen u javne kampanje protiv vaše zemlje?

Pred kraj teksta, u delu u kome govoreći o žrtvama cionizma, između ostalog kaže „ko može prognane Sudance i Eritrejce danas da razume bolje od Palestinaca koji su bili i sami prognani sa njihove zemlje“, autor zapravo otkriva svoju iracionalnu mržnju prema Izraelu i Izraelcima.

Tužan sam što je nedeljnik „Vreme“ dao prostora takvom anticionističkom pamfletu pod fasadom novinskog članka. Potreban nam je fer-plej.

Srbija vrlo dobro zna šta je demonizacija. Snažno verujem, kao novi ambasador Izraela u Srbiji, da demonizacija Izraela nije pravi način da se opiše kompleksna situacija na Bliskom istoku.