Ukoliko se sa istog zida skinu dve fotografije istog formata, logično je zaključiti da će praznina koja ostane iza njih takođe biti istih dimenzija. Takva logika, međutim, ne važi ukoliko je reč o zidu u Vladi Republike Srbije i fotografijama bivših srpskih premijera. Desilo se, naime, da je skidanje fotografije Milana Nedića izazvalo brojne reakcije (pa i tekst u prošlom broju „Vremena“), dok je skidanje fotografije Milana Aćimovića prošlo potpuno nezapaženo: pažljivo poredeći fotografije zida u Vladi pre i posle skidanja Nedićevog portreta, jedan čitalac „Vremena“ primećuje da je, pored Nedića, uklonjen i njegov prvi „komšija“, odnosno prethodnik.
Za razliku od Nedića, prisustvo Milana Aćimovića na zidu Vlade u startu je moglo da bude problematično, čak i ako se na stranu stave političko-ideološke implikacije. Čovek, naime, nikada nije bio premijer. Bar ne u doslovnom smislu te reči.
Posle kratkotrajnog aprilskog rata 1941, prva mera Nemačke u okupiranoj Srbiji bila je upostavljanje administracije koja bi sprovodila pronemačku politiku. S tim ciljem, 30. aprila 1941. formiran je Savet komesara ministarstava, odnosno Komesarska uprava koju su činili predstavnici svih viđenijih srpskih stranaka zaduženi za različite resore. Komesarska uprava nije mogla da donosi samostalne odluke, a uz njenu pomoć preuzet je i očuvan predratni upravni aparat. Na čelu Saveta komesara ministarstava nalazio se Milan Aćimović – do tada ministar unutrašnjih poslova, u Savetu je, osim rukovodeće, obavljao i funkciju komesara MUP-a. Pošto je Savet imao većinu resora koje imaju i prave vlade, Aćimović na neki način jeste obavljao premijerski posao, ali je de facto bio isto što i drugi „komesari“. Ipak, kako je upravo njemu pripala uloga da nastupa u ime svog tima, ostalo je zabeleženo da je na nemačkom prijemu povodom formiranja Saveta „g. Milan Aćimović izrazio zahvalnost svojih kolega i srpskog naroda. Zatim je izjavio da će on i ostali komesari lojalno sarađivati sa nemačkim vlastima“. Časopis „Novo vreme“ tada je preneo i Aćimovićevo objašnjenje da su se komesari prihvatili „teškog zadatka“: „Verujemo da će ceo narod odobriti našu odluku, jer on je bio za iskrenu i lojalnu saradnju sa svojim velikim susedom, nemačkim narodom, sa kojim je bio u prijateljstvu i vazda održavao prisne privredne i kulturne veze.“
Pošto je već posle dva meseca komesarijata bilo jasno da su Aćimović i njegove kolege nemoćni da koliko-toliko smire i srede Srbiju, Savet komesara najpre je rekonstruisan (u julu 1941), da bi 29. avgusta konačno bila formirana Vlada Milana Nedića.
Zanimljivo je da je Savet komesara raspušten tek pošto je Aćimović podneo ostavku, kao i da je on u Nedićevoj Vladi nastavio da obavlja funkciju ministra unutrašnjih poslova sve do novembra 1942.
Milan Aćimović poginuo je na Zelengori 1945. godine.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odao se vojnim temama, a to obično znači da mu trebaju popularne reči i još popularnija obećanja
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Ako se akcije brzopoteznog postavljanja barikada i blokada istovremeno na mnogo lokacija i povlačenja kada dođe policija nastave, režim je nagrabusio
Nikad se još nije desila istovremena blokada svih većih gradova u zemlji za puka dva sata. Sada jeste. Studenti i građani tu neće stati, jer osim otpora nemaju drugog izbora. Kako će teći narodno blokiranje Srbije i što se dalje može očekivati
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
