Navodni eksploziv pronađen u blizini gasovoda podiže temperaturu pred ključne izbora u Mađarskoj, piše CNN. Direktor VBA Đuro Jovanić tvrdi da je eksploziv proizveden u SAD i da je trabalo da ga aktivira nekakav migrant
Da će država i crkva osnovati novi univerzitet, najavljeno je iz Vlade Srbije. Međutim, u odgovoru za „Vreme” iz kabineta premijera stiže potvrda da se još ništa ne zna
Premijer Srbije Đuro Macut nalazi opravdanje za izjave ministara Glišića i Bratine. Prvi je upozorio roditelje da ne upisuju decu na “blokaderske“ fakultete da im se ne bi „vratila u kovčezima“, a drugi studente da policija ima pravo da „bije i ubije”
Prošlogodišnji trend otpuštanja, gašenja pojedinih fabrika i pogona, te odlazak investitora iz Srbije doveo je do toga da je u prerađivčkoj industriji bez posla ostalo čak 11.510 radnika
Povodom obeležavanje 6. aprila 1941, ministar kulture Nikola Selaković je potvrdio informaciju da će na Kosančićevom vencu biti podignuta Narodna biblioteka i proširio je novim detaljima
Zaposleni na N1 televiziji održali protest ispred zgrade ove redakcije na Novom Beogradu, izražavajući zabrinutost za dalji rad ovog medija nakon današnje smene Igora Božića sa mesta direktora
TV „Informer“ u subotu je emitovao prilog u kojem je sudija Nenad Baković iz Kragujevca „prikazan“ kao blokader, dok se na snimku zapravo nalazio Aleksandar Đorović, inženjer elektrotehnike. Pogrešna identifikacija izazvala je lavinu reakcija i neprijatnosti za Đorovića, koji je od subote primio preko 50 poziva i komentara od građana
Dosadašnji direktor N1 televizije Igor Božić razrešen je sa funkcije, novi menadžment mu je zabranio obavljanje uredničkih i direktorskih poslova i sugerisao mu da do daljnjeg ne dolazi na posao. Njegov status u kompaniji je neizvestan
Zbog izjava ministara koje su izazvale zabrinutost i osudu, Univerzitet u Beogradu zatražio je od premijera da se jasno izjasni i preduzme odgovarajuće korake
U kabinetu predsednika Opštine Kosjerić Žarka Đokića, pretučen je Zoran Jovanović koji je došao da pita kada će mu biti urađena ulica sa koje je skinut asfalt prošle godine pred lokalne izbore. Ta ulica još nije urađena, jer su tu, kako je naveo, naprednjaci izgubili na lokalnim izborima. Zbog napada na sugrađanina, meštani Kosjerića najavljuju protest za sutra. Kosjerić je pun policije - kod opštine je viđeno oko sedam policijskih marica
Prodaja kuća koje nisu legalizovane stala je po Srbiji jer je novi zakon poznat kao „Svoj na svome“ stavio van snage prethodno rešenje, tvrde iz agencija za nekretnine
Trgovina automobilima u Srbiji između 2022. i 2024. beleži snažan rast prihoda, ali iza pozitivnih brojki krije se strukturalni problem – tržištem i dalje dominiraju polovni automobili, a nekoliko velikih distributera drži ključne pozicije
Predsednik SAD Donald Tramp psuje, besni i otvoreno preti Iranu ratnim zločinima ako ne otvori Ormuski moreuz. Njegov ultimatum ističe u sredu u dva sata ujutru po srednjeevropskom vremenu. Pojedini američki političari smatraju da je „poludeo“
„Ulazimo u kampanju za izbore u Beogradu, ma kada oni bili raspisani i ova kampanja neće biti kao druge“, rekao je predsednik Beogradskog odbora Pokreta slobodnih građana Stefan Simić
Zbog toga nelagodnost koju danas osećamo nije samo zbog tehnologije. Njeno poreklo je ideološko. Moderna kultura počiva na uvreženoj predstavi o autoru kao autonomnom izvoru mišljenja. Pisac, istraživač ili filozof zamišlja se kao figura koja iz sopstvene unutrašnjosti proizvodi ideje. Ta predstava ima dugu istoriju, ali je u savremenom svetu dobila i specifičnu ekonomsku funkciju. U društvu znanja ideje su kapital. Tekstovi, koncepti, projekti i inovacije postaju merilo profesionalne vrednosti.
U tom kontekstu, priznati da koristimo alat koji olakšava ili ubrzava proizvodnju ideja može delovati kao priznanje slabosti. Kao da se time umanjuje vrednost sopstvenog rada. Zato mnogi ljudi koriste veštačku inteligenciju, ali su diskretni, skoro da šapuću o tome.
U tom svetlu, veštačka inteligencija mogla bi se posmatrati kao prostetsko pomagalo. Kao alat koji pomaže da se snalazimo u ogromnoj količini informacija i u stalnom ubrzanju rada. Ona može pomoći u pronalaženju literature, u organizovanju teksta, u prevođenju, u testiranju različitih formulacija ideja. Drugim rečima, može pomoći da se mišljenje orijentiše u svetu koji postaje sve kompleksniji i brži.
Ali umesto da je tretiramo kao takvo pomagalo, mi je često pretvaramo u predmet sumnje ili u malu tajnu. Kao da tehnologija koja nam pomaže u snalaženju u ubrzanju sveta istovremeno mora ostati skrivena. Ta reakcija govori mnogo o načinu na koji savremeno društvo razume rad i autorstvo.
Još šezdesetih godina Mišel Fuko je predložio provokativnu ideju da autor nije jednostavno osoba koja piše tekst, već funkcija u sistemu diskursa. Autor je način na koji društvo organizuje odgovornost i vlasništvo nad tekstom. Ime autora određuje kako se tekst čita i kome pripada. U tom smislu, pitanje autorstva nikada nije bilo samo pitanje individualnog mišljenja, već i pitanje društvene organizacije znanja.
Ako ovu ideju primenimo na savremenu situaciju, postaje jasnije zašto veštačka inteligencija izaziva toliku nelagodu. Ona ne ugrožava samo profesije niti samo tehnike pisanja. Ona destabilizuje samu predstavu o autoru kao jedinstvenom izvoru ideja. Kada tekst nastaje u saradnji između čoveka i algoritma, granice autorstva postaju manje stabilne nego što smo navikli da verujemo.
Pitanje veštačke inteligencije možda ne bi trebalo postavljati kao pitanje zabrane ili dozvole. Mnogo zanimljivije pitanje je kako ćemo u novim uslovima razumeti odgovornost za mišljenje. Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Ona može generisati tekst, ali ne može zauzeti politički ili etički stav. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt.
Trenutak u kojem se sada nalazimo zanimljiv je upravo zbog svoje ambivalencije. Sve više ljudi koristi VI, a gotovo svi o tome govore sa izvesnom rezervom. Kao da se nalazimo između dve epohe: jedne u kojoj još uvek verujemo u mit o potpuno autonomnom autoru i druge u kojoj postaje sve očiglednije da mišljenje oduvek nastaje u mrežama saradnje.
Možda će se zato uskoro promeniti i samo pitanje. Nećemo više pitati da li koristimo veštačku inteligenciju. Pitaćemo nešto drugo: kako u svetu ubrzanog mišljenja i ogromne količine informacija možemo sačuvati ono što je u mišljenju najvažnije — odgovornost za ideju.
Konačno, prava opasnost možda nije u tome što mašine učestvuju u pisanju. Prava opasnost bila bi mnogo jednostavnija: da u svetu koji se sve brže kreće prestanemo da mislimo sporije, pažljivije i odgovornije.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Diskretni koautor',
pubdate: '2026-03-25 23:37:47',
authors: authors,
sections: "Mozaik",
tags: "Veštačka inteligencija,Tehnologija,Informacije",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Diskretni koautor',
'pageContent': 'Veštačku inteligenciju koristi gotovo svako: studenti, novinari, istraživači, prevodioci, programeri, urednici, ljudi koji pišu izveštaje, prijave za projekte ili obične poslovne mejlove. Ona pomaže u pronalaženju informacija, u strukturiranju teksta, u prevođenju, u formulisanju ideja. Ipak, uprkos toj svakodnevnoj upotrebi, postoji neka vrsta prećutnog dogovora da se o tome ne govori previše otvoreno. Kao da je reč o maloj tajni našeg vremena. Tehnologiju koristimo istovremeno osećajući potrebu da prikrijemo da je koristimo.
Ta nelagodnost je zanimljiva jer otkriva nešto dublje od obične tehnološke promene. Ona govori o načinu na koji razumemo mišljenje, autorstvo i rad u savremenom svetu. Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je reč o brizi za intelektualnu autonomiju. Kao da priznavanje upotrebe veštačke inteligencije znači priznanje da ideje više ne dolaze iz nas samih. Naprotiv, istorija mišljenja govori nam nešto sasvim drugo, naime, da deje nikada i nisu dolazile sa jednog mesta ili iz jedne glave, ako hoćete.
Filozofija, nauka i književnost oduvek su nastajale u mrežama odnosa: između tekstova, između generacija, između kultura, jezika i tradicija. Svaki tekst već je dijalog sa drugim tekstovima. Svaka ideja je odgovor na neku ideju koja joj je prethodila. Čak i kada autor piše sam, on piše u društvu mnogih drugih glasova. Veštačka inteligencija samo radikalno ogoljuje tu činjenicu. Ona postaje još jedan učesnik u tom razgovoru, još jedan (mnoštven) glas u prostoru znanja.
Zbog toga nelagodnost koju danas osećamo nije samo zbog tehnologije. Njeno poreklo je ideološko. Moderna kultura počiva na uvreženoj predstavi o autoru kao autonomnom izvoru mišljenja. Pisac, istraživač ili filozof zamišlja se kao figura koja iz sopstvene unutrašnjosti proizvodi ideje. Ta predstava ima dugu istoriju, ali je u savremenom svetu dobila i specifičnu ekonomsku funkciju. U društvu znanja ideje su kapital. Tekstovi, koncepti, projekti i inovacije postaju merilo profesionalne vrednosti.
U tom kontekstu, priznati da koristimo alat koji olakšava ili ubrzava proizvodnju ideja može delovati kao priznanje slabosti. Kao da se time umanjuje vrednost sopstvenog rada. Zato mnogi ljudi koriste veštačku inteligenciju, ali su diskretni, skoro da šapuću o tome.
U tom svetlu, veštačka inteligencija mogla bi se posmatrati kao prostetsko pomagalo. Kao alat koji pomaže da se snalazimo u ogromnoj količini informacija i u stalnom ubrzanju rada. Ona može pomoći u pronalaženju literature, u organizovanju teksta, u prevođenju, u testiranju različitih formulacija ideja. Drugim rečima, može pomoći da se mišljenje orijentiše u svetu koji postaje sve kompleksniji i brži.
Ali umesto da je tretiramo kao takvo pomagalo, mi je često pretvaramo u predmet sumnje ili u malu tajnu. Kao da tehnologija koja nam pomaže u snalaženju u ubrzanju sveta istovremeno mora ostati skrivena. Ta reakcija govori mnogo o načinu na koji savremeno društvo razume rad i autorstvo.
Još šezdesetih godina Mišel Fuko je predložio provokativnu ideju da autor nije jednostavno osoba koja piše tekst, već funkcija u sistemu diskursa. Autor je način na koji društvo organizuje odgovornost i vlasništvo nad tekstom. Ime autora određuje kako se tekst čita i kome pripada. U tom smislu, pitanje autorstva nikada nije bilo samo pitanje individualnog mišljenja, već i pitanje društvene organizacije znanja.
Ako ovu ideju primenimo na savremenu situaciju, postaje jasnije zašto veštačka inteligencija izaziva toliku nelagodu. Ona ne ugrožava samo profesije niti samo tehnike pisanja. Ona destabilizuje samu predstavu o autoru kao jedinstvenom izvoru ideja. Kada tekst nastaje u saradnji između čoveka i algoritma, granice autorstva postaju manje stabilne nego što smo navikli da verujemo.
Pitanje veštačke inteligencije možda ne bi trebalo postavljati kao pitanje zabrane ili dozvole. Mnogo zanimljivije pitanje je kako ćemo u novim uslovima razumeti odgovornost za mišljenje. Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Ona može generisati tekst, ali ne može zauzeti politički ili etički stav. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt.
Trenutak u kojem se sada nalazimo zanimljiv je upravo zbog svoje ambivalencije. Sve više ljudi koristi VI, a gotovo svi o tome govore sa izvesnom rezervom. Kao da se nalazimo između dve epohe: jedne u kojoj još uvek verujemo u mit o potpuno autonomnom autoru i druge u kojoj postaje sve očiglednije da mišljenje oduvek nastaje u mrežama saradnje.
Možda će se zato uskoro promeniti i samo pitanje. Nećemo više pitati da li koristimo veštačku inteligenciju. Pitaćemo nešto drugo: kako u svetu ubrzanog mišljenja i ogromne količine informacija možemo sačuvati ono što je u mišljenju najvažnije — odgovornost za ideju.
Konačno, prava opasnost možda nije u tome što mašine učestvuju u pisanju. Prava opasnost bila bi mnogo jednostavnija: da u svetu koji se sve brže kreće prestanemo da mislimo sporije, pažljivije i odgovornije.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-03-25 23:37:47',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
