Premijer Srbije vodi Vladu volonterski. Tako je Đuro Macut rekao u aprilu, prilikom obeležavanja godišnjice stupanja na funkciju. To, međutim, ne znači da premijer nema druge izvore prihoda.
Macut je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gostujući profesor univerziteta u Atini i Skoplju, i načelnik Odeljenja za tumore endokrinog sistema i nasledne kancerske sindrome Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, a radi i u jednoj privatnoj ordinaciji.
Drugim rečima, čovek koji vodi Vladu Srbije paralelno gradi i akademsku i medicinsku karijeru.
U parlamentarnoj demokratiji premijer bi trebalo da bude ključna figura izvršne vlasti. U Srbiji se, međutim, godinama pokazuje da najveći politički uticaj ima predsednik države, pa deo javnosti Macuta vidi više kao administrativnu nego političku figuru. Otuda i pitanje: može li neko istovremeno kvalitetno da vodi državu i obavlja više zahtevnih profesija?
Sudeći po javno dostupnim biografijama članova Vlade – može, a i zakon kaže da može.
U Srbiji je tako moguće da ministar istovremeno bude profesor, lekar, istraživač ili sudski prevodilac. Pitanje, međutim, nije samo šta zakon dozvoljava, već i koliko javna funkcija, ostavlja prostora za još jednu karijeru.
Većina čitalaca našeg njuzletera „Međuvreme“ smatra da ovo nikako ne ide. U anketi, 54 odsto njih navelo je da poslanici i članovi Vlade ne bi smeli da imaju drugi posao jer je i državni posao koji obavljaju dovoljno ozbiljan.
Njih 37 odsto smatra da političari mogu da rade i druge poslove, ali da ne smeju da se bogate na račun države. Da političari treba da rade šta god žele smatra pet odsto ispitanika, dok četiri odsto misli da dodatni posao može da postoji samo uz skraćeno radno vreme.
Ministri sa dve karijere
Macut nije usamljen slučaj.
Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković vanredni je profesor Univerziteta u Beogradu i zaposlen na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar paralelno ostaje vezan za Medicinski fakultet na kojem predaje i Urgentni centar Kliničkog centra Srbije.
Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić redovni je profesor Univerziteta u Novom Sadu, dok je ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov angažovana na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu kao istraživačica pripravnica i doktorandkinja.
I ministar za ljudska i manjinska prava Demo Beriša ima dodatni profesionalni angažman – sudski je prevodilac za albanski jezik.
Među članovima Vlade nalazi se i više profesora i akademskih radnika. Ministar nauke Bela Balint profesor je emeritus Medicinskog fakulteta VMA, nastavnik na više medicinskih fakulteta u regionu i član Saveta Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ministar informisanja Boris Bratina vanredni je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Sa druge strane, za neke ministre, poput šefa policije Ivice Dačića, često se navodi da praktično čitavu profesionalnu karijeru provode u politici.
Sve po zakonu
Prema važećim zakonima u Srbiji, ministrima nije zabranjeno da paralelno obavljaju profesionalne aktivnosti, ali su obavezni da prijave prihode i izbegavaju sukob interesa.
Zakon im zabranjuje upravljanje privatnim firmama i korišćenje javne funkcije za privatnu korist, ali dozvoljava akademske, naučne, lekarske i autorske angažmane, ukoliko oni ne utiču na obavljanje javne funkcije.
Doduše, teško je uopšte razumeti kako na vođenje Vlade ili ministarskog resora – što bi trebalo da su zahtevni poslovi bez redovnog radnog vremena – može da ne utiče obavjlanje još nekog posla.
Narodni poslanici imaju još liberalniji status, pa uz mandat mogu da budu advokati, privrednici, konsultanti ili vlasnici firmi.
Kritičari sistema, međutim, upozoravaju da najveći problem nije nužno postojanje dodatnog posla, već slaba kontrola sukoba interesa, naročito u slučajevima kada se poslovni interesi formalno prenose na članove porodice ili bliske saradnike, dok politički uticaj ostaje nepromenjen.
Kako je u inostranstvu
Pravila su u mnogim evropskim državama znatno stroža nego u Srbiji.
U Francuska ministri praktično ne mogu paralelno da vode privatne poslove, dok je poslanicima ograničeno istovremeno obavljanje više političkih funkcija.
Nemačka dozvoljava dodatne angažmane poput advokature ili univerzitetskog rada, ali uz strogu transparentnost i obavezno prijavljivanje prihoda.
U Velikoj Britaniji poslanici mogu da rade kao konsultanti ili advokati, što često izaziva političke polemike zbog mogućeg uticaja privatnih interesa na javne odluke.
Jedan od najstrožih sistema imaju Sjedinjene Države, gde članovi administracije često moraju da prodaju akcije, napuste upravne odbore ili imovinu prebace u takozvani „blind trust“ kako bi izbegli sukob interesa.
Skandinavske zemlje poput Švedske i Norveške više se oslanjaju na potpunu transparentnost i političku odgovornost, pa i bez formalnih zabrana javnost ima detaljan uvid u prihode i poslovne veze funkcionera.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
