Zlostavljači iz anonimnosti

Pre nekoliko meseci, u jednom gradu u Srbiji, oko 19.30, izvesni Jovan je izašao iz kuće. Sa telefonske govornice pozvao je čoveka kojeg je ranije istog dana upoznao na četu kao 25-godišnjeg Branislava. Jovan mu je dao uputstvo – ostaviće mu tri DVD-a, pred palatom u mračnoj, manje prometnoj uličici u centru grada. Brzo je otišao do palate, sakrio „robu“ na dogovoreno mesto i još brže otišao do govornice u obližnjem parku. Nestrpljiv, ubrzo ga je ponovo pozvao. „Jesi krenuo? Gde si?“ „Ulazim u ulicu“, odgovorio je Branislav. Jovan spušta slušalicu, ali ne može da izdrži neizvesnost. Ponovo zove. „Uzeo sam. Ostavio sam pare“, kaže Branislav, i Jovan najzad kreće. Umesto 1500 dinara, pojavljuje se policija u civilu i hapsi ga. U decembru prošle godine Jovan je osuđen na šest meseci zatvora, uslovno na godinu dana. Ovo je tek treća presuda u Srbiji zbog distribucije pornografskog materijala za koji su iskorišćena deca. U istrazi, Jovan je ispričao da je za nekoliko meseci preko interneta nabavio oko 20 gigabajta pornografskih snimaka sa decom. Odlučio je da zaradi nešto novca i na četu je pokušao da pronađe kupca. Nije imao sreće.

SAJBER SAČEKUŠA: Pomenuti slučaj jedinstven je u Srbiji još po nečemu. Do njega se došlo tako što pomenuti „kupac“ Branislav nije bio „ljubitelj dečje pornografije“. On je, prepoznavši Jovanovu ponudu kao nešto protivzakonito, sam organizovao „kupoprodaju“ i sve prijavio policiji. Internet je, osim što daje neograničene mogućnosti za edukaciju, zabavu, poslovanje, otvorio i sijaset mogućnosti za zloupotrebu. Trenutno je ukupan broj korisnika interneta na svetu (Internet World Stats, januar 2007) oko 1,95 milijardi i ne može se očekivati da za sprečavanje nepoželjnih sadržaja na internetu budu odgovorne samo institucije pojedinih država i sajber industrija. Inhoup (Internet Hotline Providers in Europe), na primer, predstavlja mrežu nacionalnih hotlajn operatera čija je uloga da samim korisnicima omoguće da prijave ono što smatraju nepoželjnim sadržajem na internetu. Zatim Inhoup vrši procenu da li je to zaista sadržaj koji je u suprotnosti sa lokalnim zakonima. Ako se tako nešto utvrdi, šalje se obaveštenje policiji. Ukoliko se ustanovi da sadržaj potiče sa teritorije određene zemlje, obaveštenje se šalje na internacionalnu mrežu ovakvih servisa i lokalni hotlajn operateri zatim obaveštavaju svoju policiju o tome. Inhoup funkcioniše kao neprofitna organizacije čije delovanje sa 50 odsto sredstava finansira EU, a sa 50 odsto sami internet provajderi.

„Što se tiče dečje pornografije na internetu, policija može postupati prema obaveštenjima samih korisnika. Morate im omogućiti da vas obaveste ako primete takvu pojavu, pošto je iluzorno pomisliti da policija može videti sve ono što se pojavljuje na mreži“, kaže Ognjen Haramina, načelnik Odseka za kompjuterski kriminal hrvatske policije i jedan od vodećih stručnjaka za sajber kriminal u našem regionu. Haramina je na poziv američkog FBI-ja postao član posebne međunarodne jedinice koja se bavi otkrivanjem dečje pornografije na internetu i na čelu je specijalne policijske jedinice hrvatskog MUP-a, koja broji oko 30 ljudi i koja je u proteklih nekoliko godina mnogo uradila na suzbijanju piraterije u Hrvatskoj. Takođe, Hrvatska je do danas procesuirala 120 slučajeva iz oblasti dečje pornografije.

Predsednik Udruženja internet provajdera Srbije Vojislav Rodić kaže da bi nešto poput Inhoupa bio put kojim bi trebalo da krene i Srbija: „Ne treba dodatno opterećivati internet provajdere i njima dodeliti ulogu cenzora. Najbolje je formirati specijalizovane organizacije kojima korisnici mogu da prijave nešto što je sumnjivo.“ Rodić dodaje da u Srbiji ne postoji adekvatna pravna regulativa, a za to kao primer navodi i činjenicu da propisi koji uređuju rad ovakvih preduzeća ne preciziraju koje podatke je provajder obavezan da čuva i koliko dugo, što je od ključne važnosti za ulaženje u trag nekome ko je na internetu počinio krivično delo.

FORE I FAZONI PEDOFILA: Internet nije proizveo pedofiliju. Njega su pedofili iskoristili. Ranije su morali fizički da se nađu da bi razmenili ovakve materijale. Danas operišu u anonimnosti nepreglednog mora korisnika svetske kompjuterske mreže. Koliko god, međutim, internet izgledao beskrajan, i na njemu je, kada sajber policija sazna za ilegalne delatnosti na mreži, moguće locirati one koji čine krivična dela, ili barem kompjutere sa kojih su ih počinili. Svaki računar koji se uključi na internet, naime, dobija IP adresu, koju u tom trenutku ima samo ta internet konekcija i nijedna više na čitavoj mreži. IP adresa i vreme konekcije dovoljni su podaci za lociranje računara sa kojeg je veza uspostavljena.

To znaju i pedofilske grupe i, logično, pokušavaju da se zaštite. „Osoba koja pokuša da distribuira dečju pornografiju na internet će se spojiti preko svog provajdera. Po pravilu, ona će, da bi sakrila svoj trag, proći jedan ili veći broj proksi servera, tako da će od tog momenta imati IP adresu proksi servera, a ne računara preko kojeg je pristupila internetu. Većina proksi servera neke stvari ne dopušta, pa ti ljudi često koriste one kod kojih se usluga plaća. Plaćanje kreditnim karticama predstavlja vid identifikacije, pa je nakon toga korisniku dozvoljeno da radi šta hoće, jer se smatra da više nije anoniman. Zato ovi ljudi plaćaju uglavnom ukradenim ili falsifikovanim kreditnim karticama“, objašnjava Haramina.

Okvirno se mogu odrediti dve grupe sajber pedofila, oni koji samo distribuiraju dečju pornografiju za novac i oni koji se okupljaju i zarad svog „uživanja“ međusobno je razmenjuju. Procenjuje se da na globalnoj mreži postoji oko 100.000 pedofilskih stranica. Ovakvi sajtovi, kako je objasnio Haramina, imaju kratak vek na mreži. Od nekoliko sati do mesec dana, da bi se sami ugasili i vrlo brzo pojavili pod drugim imenom, kako bi policiji bilo otežano njihovo pronalaženje. Haramina kaže i da su stranice koje postoje nekoliko meseci, prava retkost. „Ako u tom vremenu ne uspete sve da locirate, prikupite podatke, onda ćete verovatno u konačnom ishodu izgubiti onog ko je organizovao ceo taj posao. U proseku, na svetskom nivou, otkrije se oko 50 odsto vlasnika stranica se uspe otkriti u slučaju da stranica postoji makar mesec-dva.“

Troškovi za postavljanje sajta su mali. Ako je prosečna mesečna pretplata 30 dolara, nekoliko stotina posetilaca autoru sajta donosi sasvim pristojan novac. Ako uz to jedna osoba ima nekoliko sajtova, to je već izvor ozbiljne zarade.

Pristup ovim stranicama nije jednostavan. Običnim pretragama nemoguće ih je pronaći, jer su pedofilski krugovi razvili svoj sistem zaštite. Onaj ko poželi da pristupi ovakvom sajtu, moraće pre toga da dokaže da je „istinski ljubitelj“, tako što će prvo proći nekoliko „stepenika“. Sa jednog sajta dobiće poziv da dođe na drugi, na kojem će dobiti lozinku za ulazak na treći, da bi na kraju za lozinku za ulazak na naredni nivo morao da ponudi snimke koji im do tada nisu bili poznati, ili koje je sam „kandidat“ napravio.

Još jedan način zaštite jeste šifrovanje fotografija. Digitalna fotografija se sastoji od tačaka (piksela) koje su definisane koordinatama i nijansom boje. Šifrovanjem ova dva podatka za vas će fotografija postati neraspoznatljiva brljotina, ali ako posedujete šifru, uz nekoliko „klikova“ mišem ona će postati ono što je i bila – fotografija.

Za skrivanje svog identiteta, pedofili ili oni koji se bave distribucijom, osim proksi servera, koriste i druge tehnike. Razvoj interneta omogućio im je da skrivaju svoje fajlove i mesto odakle su poslati. Primera radi, možete da pošaljete mejl iz Beograda, a da izgleda kao da ste ga poslali iz Rusije, tako što ćete iskoristiti usluge veb servisa koji šalju dalje mail na naznačenu adresu, brišući adresu sa koje je on prvobitno poslat. Adrese proksi servera i sličnih veb servisa vrlo je lako pronaći na internetu, kao i uputstva za njihovo korišćenje.

Pored svih nabrojanih tehnika, predofili imaju i razvijen poseban žargon za međusobno prepoznavanje. I pored svega, apsolutne zaštite nema, a Haramina navodi da je najefikasniji način borbe protiv pedofila ubacivanje u njihove krugove. „Najjednostavnija mogućnost penetracije u te grupe jeste da kriminalistički obradite pojedinca iz grupe i da vam on da podatke o pristupu. Onda možete nastaviti da funkcionišete pod njegovim identitetom i prikupljati informacije. Međunarodna jedinica koja je bila stacionirana u Baltimoru uspela je da za godinu dana ostvari 24 penetracije i na kraju je otkriveno oko 2000 ljudi.“

ZAKON?!: Iskorišćavanje dece za pornografiju Krivičnim zakonikom Republike Srbije regulisano je članom 185. koji kaže da „ko iskoristi dete za proizvodnju slika, audio-video zapisa ili predstavu kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“, dok „onaj ko prodaje, prikazuje, javno izlaže ili elektronskim putem čini dostupnim ovakve sadržaje kazniće se zatvorom do dve godine“. Ovde je zakonodavac načinio ozbiljan propust. Ukoliko bez dozvole imate pištolj, preti vam kazna zatvora do tri godine. Za pun hard-disk dečje pornografije, ili 100 DVD-ova na policama nečije sobe, nikakva kazna nije predviđena. Posedovanje pornografskog materijala u kojem su iskorišćena deca, u Srbiji nije krivično delo. Zamenik drugog opštinskog tužioca u Beogradu Branko Stamenković, koji je učestvovao u rešavanju dva ovakva slučaja kod nas, kaže da je ovo ozbiljan nedostatak našeg zakona iako je kriminalizacija posedovanja ove vrste pornografskog sadržaja standardna u zemljama EU-a. „Mi ćemo kao zemlja biti obavezni da sankcionišemo i posedovanje ovakvog materijala, jer je naša zemlja potpisnica Sajber konvencije Saveta Evrope. Neophodna je zabrana posedovanja ovakvog materijala, jer sva dosadašnja iskustva govore da izvršioci ovog krivičnog dela prolaze kroz jedan psihološki razvoj – od interesovanja za gledanje ovakvih sadržaja do pokušaja realizacije svoje fiksacije u realnom životu.“

Ognjen Haramina kaže da u Hrvatskoj postoji član zakona čiji je cilj da deluje „povratno preventivno“: „Svetske statistike govore da 60 odsto ljudi koji imaju takve sadržaje i gledaju ih, kad-tad nasrnu na decu. Ne možete suzbijati proizvodnju nečega ako u isto vreme niste uticali na potražnju. Većina razvijenih zemalja kažnjava one koji poseduju pornografske snimke dece, ali su oni u boljem položaju u odnosu na one koji i distribuiraju dečju pornografiju. Poenta je u tome da se takve osobe pronađu dok još ‘samo gledaju’ i nisu napravile veću štetu, da bi nakon što budu procesuirane i ponovo se uključe u društveni život prestale da se bave takvim stvarima.“

Načelnik službe za suzbijanje kriminala MUP-a Republike Srbije Zoran Đokić navodi da bi posedovanje moralo biti sankcionisano jer bi to policiji olakšalo posao i omogućilo da lakše identifikuju distributere dečje pornografije. On kaže da je srpska policija dobijala dojave od stranih kolega da se sa određenih IP adresa iz Srbije pristupalo nekim pedofilskim forumima i sajtovima, ali da nisu mogli da reaguju, jer posedovanje dečje pornografije nije kažnjivo. „Po ovlašćenjima koja sada imate, po zakonu, ne možete da izvršite pretres stana i uvid u nečiji računar ukoliko nemate bar osnov sumnje da je on pornografiju i razmenjivao. Pitanje je da li će istražnom sudiji samo pristup ovakvom sajtu biti dovoljan razlog da izda naredbu da policija naruši nečije ustavno pravo na nepovredivost stana?“

Đokić objašnjava da za tako nešto, u praksi, mora da postoji dobar razlog: „Razlog može biti samo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i za koje postoji osnov sumnje da je izvršeno. Ako posedovanje nije krivično delo, mi smo zatvorili dve stvari. Prvo, taj čovek je automatski amnestiran, i drugo, nemate mogućnost da vidite od koga je to preuzeo i da dođete do onoga ko je to proizvodio.“

Izostanak posedovanja dečje pornografije kao krivičnog dela još je nejasniji ako se pogleda hronologija. Prvi put je iskorišćavanje maloletnika za pornografiju u srpsko zakonodavstvo uvršteno u aprilu 2003. godine. U aprilu 2005. kao prvi srpski sajber kriminalac označen je srednjoškolac iz Šapca (vidi okvir: Dva slučaja i jedan zamalo) u čijem su računaru pronađeni snimci i tekstovi koji se smatraju dečjom pornografijom. Pošto nije dokazano da je to razmenjivao, bio je oslobođen. U septembru 2005. godine Skupština Srbije usvojila je novi krivični zakonik u kojem posedovanje ovakvih sadržaja nije određeno kao krivično delo.

BORBA NA PAPIRU: Profesor Zoran Stojanović, koji je bio predsednik komisije za izradu Predloga krivičnog zakonika, slaže se da bi ozbiljno trebalo razmotriti kažnjavanje posedovanja ovakvih sadržaja: „Krivični zakonik je donesen, za dosta kratko vreme. Bilo je tu i drugih krivičnih dela koja su verovatno bila važnija. U svakom slučaju, tokom izrade KZ-a dečja pornografija nije bila u centru pažnje. Stvar je zakonodavca, nadležnog predlagača, da, kada se budu radile izmene i dopune, nešto uradi u tom pravcu. Ovo je i za javnost bilo periferno.“

Jedan od prvih i najznačajnijih međunarodnih dokumenata koji se bavi ovom problematikom jeste Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv sajber kriminala, čiji je Srbija potpisnik, ali je parlament još nije ratifikovao iako je zakon o ratifikaciji spreman. Još u junu 2005. godine Skupština Srbije usvojila je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Ovaj zakon stupio je na snagu bez odloženog dejstva i predviđa formiranje specijalizovanog suda i tužilaštva, kao i posebne policijske jedinice za suzbijanje ove vrste kriminala. Njihovo formiranje, prema ovom zakonu, trebalo je da obezbede ministarstva policije i pravde. Danas, više od godinu i po dana kasnije, niti su formirani specijalni sud i tužilaštvo, niti je formirana posebna policijska jedinica. Tužilac Stamenković kaže da je od svega predviđenog formirano samo jedno odeljenje u Okružnom sudu u Beogradu, ali ni ono nije napravljeno kako je bilo zamišljeno: „Nije formirano ni posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Republički tužilac je taj koji bi trebalo da imenuje posebnog tužioca i da sredstva koja su već izdvojena na zasedanju vlade, a to je bilo još krajem 2005, budu realizovana. Izdvojena su znatna sredstva i za tužilaštvo i za sud, mislim da je reč o 24 miliona dinara po instituciji, tako da nedostaje samo ta konačna odluka, u ovom konkretnom slučaju republičkog tužilaštva.“

Zašto još nije formirana specijalna policijska jedinica, bilo je pitanje koje smo postavili Zoranu Đokiću. „Verujte, ne znam pravi odgovor na to pitanje. Zakon je donet i on bi trebalo da se primenjuje.“ Đokić smatra da se kod nas još ne prepoznaje opasnost od sajber kriminala u dovoljnoj meri. „Prvo mora da postoji svest da je sajber kriminal prisutan i kod nas. Za sada, svi razmišljaju da ga ima onoliko koliko ga otkrijemo, a otkrijemo jako malo. To ne može da bude posao kojim se neko uzgred bavi, nekoliko entuzijasta u MUP-u i tužilaštvu. Mora da postoji specijalna služba za suzbijanje visokotehnološkog kriminala čije će jezgro činiti policajci koji će znati kako da pribave digitalni dokaz.“

Ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt, kako su preneli mediji, rekao je da su SAD spremne da pomognu Srbiji u borbi protiv dečje pornografije: „Spremni smo da pomognemo vašoj policiji da se opremi i odgovarajućim sredstvima i znanjem za borbu protiv takve vrste kriminala.“

Ognjen Haramina, koji kaže da ima odličnu komunikaciju sa srpskom policijom, objašnjava da je ključna stvar u razmeni podataka: „Internet nema fizičke granice, tako da bilo koje krivično delo iz oblasti sajber kriminala vi možete počiniti sa bilo kog mesta na svetu. Drugi aspekt problema jeste to što ćete, ako nadzirete rad pojedinog servisa pomoću alata koji za to služe, doći u situaciju da u jako kratkom vremenu otkrijete mnogo osoba koje se bave distribucijom ili poseduju takav materijal. Ali, ako ste mala zemlja kao što su to Hrvatska i Srbija, bićete u poziciji da će veliki broj tih ljudi biti iz drugih zemalja, a jako mali iz vaše. Tako da se ovaj problem u osnovi svodi na međunarodnu razmenu podataka. Kada smo se intezivno počeli baviti ovim problemom, slali smo podatke drugim policijama, da bi se posle njihove obrade oni počeli vraćati nazad. MUP Hrvatske u poslednje dve-tri godine dobija mnogo obaveštenja od drugih policija, kad one uoče osobe sa područja RH umešane u nekakav kriminal na internetu. Ta razmena podataka među policijama u svetu je sve intenzivnija. Ono šte je najbolje, a što se dogodilo u poslednje vreme, jeste činjenica da su te zemlje prepoznale našu infrastrukturu za borbu protiv distribucije dečje pornografije, tako da nam sada dostavljaju podatke koji će na kraju još poboljšati naše rezultate.“

Da Jovan s početka teksta nije pokušao da zaradi nešto novca, mogao bi mirno da nastavi da nabavlja dečju pornografiju. Srbija je i dalje zona u kojoj se, zbog nepotpunog zakona, lako može izgubiti trag međunarodnoj distribuciji pedofilskih sadržaja. Najbrži put da posedovanje dečje pornografije postane protivzakonito jeste da izmenu zakona iniciraju vlada ili grupa poslanika. Poslanicima treba samo dobra volja i nekoliko minuta rada i već bi bio napravljen dobar korak u dobrom pravcu. A bio bi ispunjen i jedan standarad Evropske unije.