Iako je lepo i sunčano, nikako pretoplo vreme, susret sa Madridom me je podsetio na zlokobnu 1996. godinu u Beogradu. Na svakom, ali bukvalno svakom uglu policijska kola, nekolicina uniformisanih se zaludno šetkaju.
Posle sam saznao da je za tu nedelju bio planiran dolazak nekoliko desetina autobusa sa radnicima spremnim da ispred zgrade vlade štrajkuju „do ispunjenja zahteva“.
Španija u krizi.
Kao da policije nema, turisti se razmileli po gradu, rade i prodavnice suvenira, kafane svakako. Otvoren je i čuveni muzej „Prado“ koji čuva gotovo kompletnog Goju, naravno Rembranta i ostalo društvo iz 18. veka, ali i ranija dela, uglavnom oltare ranog hrišćanstva. Među njima i Bošov Vrt uživanja, ali i Mona Liza. Nije potpisana, ali sve analize pokazuju da su i drvo i tempera iz Leonardovog vremena, pa se osnovano pretpostavlja da je Leonardo uradio više komada (manje verovatno) ili da je neko od njegovih učenika (najverovatnije) napravio kopiju. Šta god, fascinantno je. Pogotovu što me je jedan kolega podsetio da kao novinar mora da imam i neki popust. No, tek mi je čovek na blagajni ulepšao dan. „Na da imate popust, ulazite besplatno!“
Nije šala, ulaznica staje 12 evra a pivo ili čaša vina u kafanama u centru 1,5–2 evra, pa račun govori sve. Uostalom, pravo iznenađenje o računima nastaje tek u Andaluziji.
Koliko je Špancima stalo do popularisanja sopstvene kulture pokazuje muzej „Sofija“, varijanta savremenog muzeja sa kolekcijom Pikasa na kojoj može da im zavidi i Pikasov muzej u Malagi. Tu je i neizbežna Gernika, jedina prostorija u kojoj nije dozvoljeno fotografisanje, a baš sam hteo da se slikam ispred remek-dela; onda desetak kapitalnih dela Salvadora Dalija, nekoliko desetina Huana Miroa, o crtežima, grafikama da ne govorim: one se mere trocifrenim brojkama.
E, u ovom muzeju ne samo da novinari imaju besplatan ulaz, od 19 sati svi odreda ulaze bez plaćanja (muzej je otvoren do 21).
Madrid je ogroman grad. Više od šest miliona stanovnika, bulevari su, neretko, sa po šest traka u svakom smeru, sa pešačkim ostrvima širine dve trake. I ovde se ukidaju semafori. Svuda, čak i na malim ukrštanjima dve ulice, ili T raskrsnicama, organizuje se kružni tok. Gde ima semafora, ima ih samo za pešake. Svi stoje, prednost naravno imaju kola koja su već u kružnom toku. I to funkcioniše besprekorno.
PUT ZA ANDALUZIJU: Od Madrida do Andaluzije, najveće španske pokrajine, put vodi kroz La Manču, koju je u nebo uzneo Servantes sa svojim nacionalnim simbolom – vitezom od La Manče. Nema više vetrenjača, sem nekoliko za ukras, ali zato su iznikli vetrogeneratori i polja sa solarnim ćelijama. I svuda okolo prelepi pašnjaci na kojima pasu crni bikovi. Za koridu?, pitam. Ne, za andaluzijski gulaš – meso bez žilica, paradajz, paprika i crni luk, sve u podjednakim količinama. Pošto to umem i sam da napravim, odustajem od ideje da u Andaluziji jedem andaluzijski gulaš. More je tu, a u moru – zna se.
Španija je odnedavno zabranila postavljanje bilborda na auto-putevima. Jedino što je preostalo jeste ogromna figura crnog bika – uzgred, el toro je zaštitni znak firme koja pravi vrhunska vina i brendi – i Tio Pepe, flamenko gitarista u tradicionalnoj nošnji, što je, gle čuda, zaštitni znak vinarije koja proizvodi bela vina. Kako, pitala se konkurencija, a vlasti su se dosetile: to su simboli Španije, a ne vinarija. A to što su vinarije prisvojile simbole Španije, šta da im radimo.
Put od Madrida do Malage, na obali Sredozemnog mora, dugačak je oko 500 kilometara. I – nema putarine.
„Kako to?“, pitam Denija Suareza, mog zeta inače, koji tera auto ovim prelepim predelima. „Prosto“, kaže on. „Putevi koje je izgradila država su besplatni. Tamo gde je gradila neka privatna kompanija, plaća se, ali samo do trenutka kada oni isplate svoje troškove, onda još nešto i zarade, pa put prelazi u državno vlasništvo, i više se ne plaća.“
Španija je vazda bila kapitalistička zemlja (čak i pod Frankom), a mi smo bili socijalistička. I pitam se zašto decenijama plaćamo put Beograd–Niš koji je izgrađen prvo radnim akcijama – učestvovao moj ujak, onda i onim zajmom – učestvovao ja, stariji se sećaju.
Valjda zato što Španija, sve sa premijerom i vicepremijerima, ima vladu od 14 članova. I samo jednog ministra saobraćaja. Oni imaju puteve, mi imamo ministre.
NA GOZBI: Tek kada se pojavi tabla sa natpisom „Dobro došli u Andaluziju“, shvatam zašto je ova pokrajina i u pesmama opevana: tu su planine, tu je more. Tu su neki od najčuvenijih gradova u Španiji, tu je susret mavarske i španske kulture, tu su i neka od jela i pića koja se nigde drugde ne mogu naći. Nešto od toga samo dve nedelje u godini – objasnio mi je komšija Tito, koji je na moje iznenađene poglede rekao: „Ne maršal Tito“ – kao što je plod kaktusa, koji se kod nas pomalo podrugljivo naziva svastikin jezik. Košta relativno mnogo, oko dva evra, ali prodavac će vam svaki plod očistiti, da se ne ubodete, pa tek onda izmeriti.
Šta to rade Crnogorci? Tamo kaktus umire prirodnom smrću.
Ko nije gurman a ni poznavalac cena na ovdašnjim pijacama neka ne čita redove što slede. Dakle, u restoranu srednje klase u Malagi, nas petoro je ručalo tako da smo se jedva dovukli do kuće, tačnije išli smo peške kroz ulicu što neverovatno liči na našu Knez Mihailovu. Ali, iznad poslednjih spratova razapeti su baldahini. I kad sunce žeže, ovde je hlad. Ideja za gradonačelnika. Verujem da nije skupo.
Sada jelovnik: dve buteljke kvalitetnog vina, muskatnog, a u Malagi se kunu da toga ima samo kod njih i nigde više. Kao i „naša“ tamjanika u Župi; dve male flaše piva, dva soka; onda jedna hladna čorba (gaspaćo sa tunjevinom); salata od bakalara: riba, krompir, maslinke, maslinovo ulje, naravno, i – pomorandže; takođe se hvale da je to lokalni specijalitet; hobotnica na krompiru i pladanj za četiri osobe sa mešanom ribom, lignjama (kalamarita), puževima i većim lignjama (kalamari).
Ceo račun – manje od 100 evra.
Sa mojim drugom Mirkom Macurom pravim analizu. Ne zalazimo u riblje specijalitete – tu Španci vode sa 10:0 – nego meni programiramo kontinentalno. Za petoro ljudi račun bi bio 10.000 dinara. U to vreme jedan evro je vredeo 117 dinara.
A Španci su u krizi.
Pričam sa Marijom del Mor. Ona je medicinska sestra u Malagi. Plata joj je smanjena na ispod 1000 evra. I lekarima isto tako. Onda su lekari državne bolnice odlučili da skrate radno vreme. Sestre su jedno vreme radile do kraja šihte, kada su i one shvatile: ako nema lekara, šta ćemo mi ovde? Pa su i one skratile radno vreme. I to tako funkcioniše. Dokle će, ko zna. Onda me je pitala kolike su naše plate, koliki su nam troškovi. Kad sam joj rekao, bila je zabezeknuta. „Pa kako vi živite?“
„Oni ne žive, oni preživljavaju“, odgovorio joj je Deni, koji je dobro upoznat sa ovdašnjim prilikama.
Inače, u državnoj službi zaposleni su imali 14 plata godišnje. Jedan bonus pred letovanje, jedan pred Božić i Novu godinu. Dobili su letnji bonus i najavu da od zimskog neće biti ništa. U privatnim firmama primenili su drugu strategiju: plate nisu smanjivali, ali radno vreme jesu. A pošto se plaća po satu rada…
Još malo o cenama: kožne cipele – 25 evra, sandale – 15, farmerke – 7, tanki džemper – 4. Sve u vreme rasprodaje. Ali pića i samoposluga nisu na rasprodajama. Dva ogromna cegera, jedan sa pijace, drugi sa bakalukom – manje od 30 evra. Dva kućna ručka za četvoro!
O ribama da ne govorim: pravili smo brodet za 12 ljudi kod Fernanda Ungartea, čoveka koji mi je s posebnim ponosom pokazao pampur vina „Radovanović“, i gambore na maslinovom ulju za predjelo. Sve je koštalo manje od 40 evra.
Da ponovim: Španija je u krizi.
POVRATAK: U povratku za Madrid svraćamo u Kordobu, kontinentalni biser Andaluzije. Tamo veličanstvena katedrala, čini mi se veća od crkve Sv. Petra u Rimu. Ali hram su u šestom veku napravili Mavari, sa kolonadama i stubovima u orijentalnom maniru. Onda, u 11. veku hrišćani su na postojećem hramu napravili svoju crkvu. Jednu od svakako najveličanstvenijih u celoj Španiji. Hrišćanski deo je, po slobodnoj proceni, tek desetina celog hrama.
Osokoljen iskustvom besplatnog ulaska u mezeje, dolazim do blagajne.
Pitam, vadeći legitimaciju, imam li neki popust, a on meni: „Ovo nije državni muzej, ovo je vlasništvo crkve, ovde svi plaćaju!“ Nije mi bilo žao, ali zapitao sam se, jer je od 14 do 15 sati misa, plaćaju li i vernici? Možda imaju karticu sa besplatan ulaz?
U Kordobi su napravili još jednu inovaciju. Dakle, u gomili španskih restorana postoji jedan običaj: uz čašu piva ili vina, konobar vam donese meze. Besplatno. Nekad je to tortilja, nekada tacna paelje s morskim plodovima, nekada mešana salata. To se zove tapas. U Kordobi su napravili tapas restorane. Dakle, jedno piće, jedan sendvič – vrlo kvalitetan, sa pršutom, sirom nalik parmezanu ili s prženim lignjama – samo 1,5 evro.
Španska šunka je priča za sebe. Nije dimljena, sušena je na vetru, topi se u ustima i prija u svakom pogledu. Čuveni film Hamon, hamon, kod nas preveden kao Šunka, šunka, uopšte nije to. Šunka je izraz za butine (ženske, dakako). E, u poznatom restoranu El Pimpi, u Malagi, pored Pikasovog muzeja – unutra su slike svih poznatih ličnosti koje su ovde svraćale, ne znam zašto me nisu slikali – posle prolaska kroz salu sa samo tri stola i trideset tri šunke što vise sa zida, pili smo, u bašti, vino/pivo i mezili – butkice. Konobar je doneo veliki pladanj i rekao nam: „Ovaj red je vrhunska klasa, ovaj srednji srednja, ovaj ono najlošije što mi imamo.“
Treba li da pominjem: to najlošije je bolje od ovdašnjeg najboljeg.
U drugom pohodu za Madrid sve mi nekako izgleda drugačije. Ubrzano, velegradski u najgorem mogućem značenju. Ipak, stoje neke činjenice: metro radi u sekund tačno (kada kažu da stiže za 2,14 min., on tako i stigne), ulice su besprekorno čiste, bez obzira da li u prestonici ili Kolmenaru, Malagi, Granadi…
Odraz krize je relativno veliki broj prosjaka na ulicama. Najmanje je onih klasičnih. Najviše akrobata koji izvode svoje predstave s metalnom konzervom ispred. Turisti ih slikaju, poneko ubaci neki cent, neki čak i čitav evro.
Španija je u krizi.
Ponudio sam mojim poznanicima da se menjamo: ja sve njihove krize, oni neka preuzmu samo jednu našu. Bilo koju. Ne znam zašto, ali niko nije prihvatio.
