Živeti posle velikana

Podrazumeva se da je obeležavanje jubileja, važnih datuma i godišnjica značajno za kulturu i društvo. Međutim, najveća opasnost leži upravo u tom podrazumevajućem faktoru koji često zanemaruje suštinu jubileja. Da ne govorimo o međunarodnim danima svačega, toliko prisutnih da je teško pronaći onaj u kome se ne obeležava ništa. Svrha jubileja trebalo bi da počiva na spajanju tri vremenska plana u svojevrsnu šemu – da sagledavanjem događaja ili ličnosti koje su obeležile određeni period iz prošlosti aktuelizujemo njihov značaj u sadašnjosti i tako doprinosimo arheologiji budućnosti.

Kada je klasična muzika u pitanju, zluradi bi pomislili da se ona samo i održava o jubilejima. Međutim, imamo primer koji govori upravo o dinamičnom muzičkom životu zasnovanom na proslavi samo jednog jubileja. Tokom 2020. godine, u celom svetu obeležava se 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena.

Smatra se da gotovo ne postoji osoba na planeti koja nije čula za Betovena, da čak i mlade generacije, često optuživane da ih ništa ne zanima, umeju da prepoznaju ona četiri tona iz Pete simfonije i da bez muke protumače njihovo značenje. Ili bar znaju da je to onaj što je bio gluv, a komponovao je. Ali šta je sve to Betoven čuo? Zašto se još uvek naziva divom, gigantom, fenomenom koji je izazvao tektonski poremećaj u svetu posle njega?

Betoven je, kao niko do tada (a ni posle), potpuno promenio tok istorije muzike. Konkretnije, njegovo stvaralaštvo je izmenilo način na koji se muzika komponuje, izvodi, a i sluša. Još jasnije, etablirao je klasičnu muziku kakvu poznajemo danas. U njegovom opusu i pedesetsedmogodišnjem životu „zipovano“ je ono što se u istoriji muzike posle njega dešavalo kroz brojne generacije stvaralaca. Ne samo da je ostavio trag kod svih mlađih kompozitora, već je i oblikovao čitave institucije. Nakon Betovena, simfonijski orkestar je prvi put dobio dirigenta koji nije bio istovremeno član orkestra. Današnji klavir je rezultat njegovih zahteva za rezonantnijim instrumentom. Publika je dobila veći izazov slušanja jer se izmenila funkcija koncertne dvorane koja je do tada služila za zabave. Kritika je doživela procvat. Posebno je interesantno što je zbog Betovena evoluirana tehnika snimanja zvuka iako se desila mnogo nakon njegove smrti: na prvoj komercijalnoj long plej ploči od 33⅓ obrtaja u minuti, koja je snimljena 1931. godine, bila je Peta simfonija, a trajanje kompakt diskova prve generacije bilo je određeno na sedamdeset i pet minuta da bi njegova Deveta simfonija mogla da se sluša bez prekida.

Sada, povodom Betovenovog jubileja, ceo muzički svet se utrkuje ko će kreativnije, inovativnije, sadržajnije da ga obeleži. Svoje divljenje iskazuje mu i Beogradska filharmonija, zajedno sa šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom, o čemu govori i njen naziv – „Zaprati Betovena“. Kroz pet ciklusa istražiće se uticaj koji je Betoven imao na srpske autore, zatim njegova virtuoznost (svirao je violinu, klavir i violončelo), njegov uticaj na značajne kompozitore, zatim njegova scenska dela i muzika koja se slušala u ključnim periodima njegovog života. Nikada se još u svojoj istoriji Beogradska filharmonija nije tako sveobuhvatno i višeslojno upustila u intenzivno tumačenje jednog kompozitora, njegove epohe i onoga što proizilazi iz njegovog stvaralačkog opusa. Jedan od interesantnijih apsekata koji Filharmonija ispituje i postavlja pred publiku je naličje Betovenovog uticaja na druge kompozitore. Koliko je njegov značaj gušio one koji su došli posle njega? Kako su se borili sa senkom, kompleksima, teretom? Betovenov odjek je toliko velik da mu se mogu posvetiti celovečernji koncerti bez ijednog njegovog dela na programu.

Betovenovi sledbenici su otvoreno govorili o teškoći da se nakon majstorove smrti oslobode tereta njegovog velikog umeća. Već je u biografiji koju je Johan Alojz Šloser napisao 1827. godine samo nekoliko meseci nakon Betovenove smrti rečeno: „Njegova umetnost dostigla je nivo daleko iznad onoga što će drugi postići“; jasno je da će Betoven dobiti „problematičan status svetovnog boga, čija se senka nadvila nad onima što su došli posle njega, ali i nad onima koji su došli pre njega“. Jedan od najočiglednijih primera kompozitora koji su stvarali pod teretom Betovenove slave je Johanes Brams, koga su savremenici proglasili Betovenovim naslednikom. „Ne možete ni da zamislite kako je to kada uvek iza sebe čujete marširanje jednog takvog giganta“, govorio je. Njegova Prva simfonija čekala je 21 godinu dok se usudio da je predstavi. Robert Šuman je takođe jedan od onih za koje je Betoven bio zastrašujući genije i ideal koji se teško može dostići. Smatrao je da su svi budući kompozitori osuđeni na stvaranje u toj senci, pa se do svoje tridesete godine posvetio pisanju dela isključivo za klavir, i nije čudno što svojom Drugom simfonijom, kada je na nju došao red, nije bio zadovoljan i nije dozvolio njeno štampanje.

Ilustracija te priče je koncert koji će Beogradska filharmonija održati 13. marta u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, sa delima Šumana i Betovena. Od

1809–1811. godine Betoven je radio na skicama za operu Magbet, prema Šekspirovom komadu. Nedovršena uvertira njegovo je poslednje otkriveno delo. Rekonstruisana je i izvedena u SAD-u 2001. godine na osnovu sačuvanih skica. Nekoliko godina pre Magbeta, Betoven je napisao Simfoniju br. 2 koja zaokružuje rani period njegovog stvaralaštva. Ono što je u ovom delu Betoven nagovestio, uspešno je nastavio Robert Šuman. Publika će ovom prilikom, osim Betovenove nedovršene uvertire, slušati Šumanov Koncert za violončelo, delo čiju slavu kompozitor nije doživeo, u izvođenju mladog superstara Kijana Soltanija i Uvertiru, Skerco i Finale istog autora.

Ovaj koncert ima još jednu dimenziju. Kao i svakog marta nakon 2003. godine, Beogradska filharmonija posvećuje koncert uspomeni na ubijenog premijera Zorana Đinđića. Bez pompe i suvišnih reči, to je tradicija koja se dostojanstveno neguje u ovoj instituciji. Prikazivanje lepote i snage univerzalnosti klasične muzike i njenog čvrstog zagrljaja gde se susreću prošlost, sadašnjost i budućnosti, simbolična je poruka koje je glavna u uspomeni na Zorana Đinđića.