Mnogo pre nego što ga je zaposela legija Claudia pia fidelis kako bi štitila Rimsku imperiju od upada Varvara, mesto koje danas znamo kao arheološki park Viminacijum osvajaju – mamuti. Pre oko 50.000 godina, ovim travnatim prostranstvom ogromna krda putuju ka jugu. Gonjeni promenama klime i zahlađenjem zbog kojih na severu ima sve manje hrane, mastodonti i drugi gigantski slonovi masovno uzmiču od Sibira ka jugu Evroazije.
U toj velikoj seobi krda ženki pokušavaju da, pre zimskih meseci, pronađu utočište za sebe i mladunce. Vetroviti plato uz reku Mlavu, blizu njenog ušća u Dunav, tek ponegde močvaran i poplavljen, mogao je biti idealno mesto. Na takvom terenu obično nema mužjaka lutalica, koji osim u doba parenja žive odvojeno od ženskih krda – zbog njihove nebrige za porod, ženke mamuta ih obično izbegavaju. Mladunci su ovde mogli biti bezbrižni, trčeći unaokolo i jedući majčinu balegu, koju su jedino mogli da svare, pre nego što im se želudac dovoljno razvije. Moguće da je mesto bilo pogodno i za stare jedinke koje ovde dolaze kako bi uginule.
Kako god, močvarni plato uz veliku reku je bez sumnje magnetski privlačio mamute i to tokom jako dugih epoha. Više različitih vrsta ostaviće kosti baš na ovom mestu. O tome svedoče raznovrsni ostaci koje poslednjih godina u blizini Viminacijuma iskopavaju srpski arheolozi. Početkom meseca, iz arheološkog parka Viminacijum stigla je još jedna uzbudljiva vest o otkriću čitavog groblja mamuta, što je ponovo izazvalo pažnju medija i naučnika.
GROBLJE MAMUTA: Pre samo tri godine na ovom istom mestu, par kilometara dalje, pronađen je potpuno očuvan skelet ženke mamuta koji je izazvao ogromnu pažnju i ostao zapamćen po nadimku Vika. Ova mamutica iskopana je u sloju žutog peska na dubini od 27 metara. Paleontolozi su na osnovu te dubine procenili da je životinja živela pre između 400.000 i milion godina. Najverovatnije je pripadala vrsti Mammuthus meridionalis, koji su bili jedni od najdrevnijih evropskih sisara.
Ovi takozvani Južni mamuti naseljavali su Evroaziju pre oko dva miliona godina. Smatra se da su bili teški oko deset tona, visoki 4,5, a dugački 6 metara. Južni mamuti su ličili na azijske mamute, ali su imali duže kljove. Uspeli su da se prilagode hladnijoj klimi, ali ne i ledenim uslovima. Smatra se da su od njih potekle neke mlađe vrste, kao što je vunasti ili dlakavi mamut, odnosno vuli, na koga obično pomislimo kada se pomene mamut.
Po svemu sudeći, fosili koji su otkriveni pre nekoliko dana pripadali su upravo ovoj dlakavoj vrsti, mada su i istraživači i novinari u prvi mah pomislili da je reč o ostatku krda u kom je živela Vika. No, ispostavlja se da je sedam novootkrivenih skeleta mlađe za oko pola miliona godina.
„Ovo je zaista velika naučna poslastica koju će osvetljavati naučnici iz različitih delova planete“, kaže za „Vreme“ direktor arheološkog parka Viminacijum dr Miomir Korać, sa kojim razgovaramo na lokalitetu gde su mamuti otkriveni.
STAROST FOSILA: Fosili su inače pronađeni na obodu ugljenokopa Drmno, koji se nalazi neposredno uz granicu arheološkog parka Viminacijum. Kao i u slučaju Vike tri godine ranije, bager koji je raskopavao les udario je u neočekivanu prepreku. Kad su pozvani arheolozi iz parka Viminacujum, postalo je jasno da je reč o još jednom izuzetno značajnom otkriću. Ispostavilo se da su bageri najverovatnije dugo kopali preko ovog mamutskog groblja pre nego što su fosili primećeni.
Kosti su nađene na sedam mesta u istoj liniji profila, na dubini od 17 metara. S obzirom da je zid ugljenokopa znatno dublji, do ovih lokaliteta arheolozi stižu merdevinama. Na prvom od njih su formirali mali plato kako bi otkrili o kakvom je mamutu reč. Pod jakim junskim suncem, uz snažne udare vetra koji nose prašinu niz kilometrima dug ugljenokop, grupa naučnika četkicama i mistrijama brižljivo uklanja tvrdi les oko fosila za koje postaje sve jasnije da su kljova i ključna kost.
Svi, međutim, očekuju da saznaju koliko je stara životinja koja izvire iz lesa. Arheolozima, koji su navikli na znatno drugačija iskopavanja rimskih spomenika, na ovom uskom platou pridružuje se i ugledni profesor paleontologije Univerziteta u Novom Sadu, dr Slobodan Marković. Sa ašovom u ruci, on ispituje les i zaključuje da je najverovatnije reč o depresiji koja je postojala na ovom terenu pre nego što su skeleti mamuta zatrpani finom prašinom sa Dunava.
U razgovoru sa dr Koraćem i znatiželjnim arheolozima iz Viminacijuma, stojeći na merdevinama ispod platoa sa kostima, dr Marković iznosi svoju prvu pretpostavku: da su novootkriveni mamuti stari između 55.000 i 60.000 godina. I da, prema tome, ne spadaju u drevne južne mamute poput Vike, već da su pripadnici vrste vunastih mamuta.
NA ZIDU UGLJENOKOPA: Tako se ispostavlja da se na ovom mestu na sasvim zapanjujuć način susreću najrazličitije epohe. Naime, i stari i novi lokalitet nalaze se na obodu kostolačkog ugljenokopa Drmno, ali sa njegovih suprotnih strana, na uzajamnom rastojanju od par kilometara. Ceo ovaj prostor je ogromno crno prostranstvo u kome se već decenijama kopa lignit za termoelektrane.
Ovaj ugalj hrani peći termoelektrana Kostolac A i B ukupne instalisane snage od hiljadu megavata (1000 MW), koje obezbeđuju električnu energiju za petinu Srbije. Prema procenama stručnjaka iz Elektroprivrede Srbije, ovde ima oko 600 miliona tona eksploatacionih rezervi uglja, što znači da će one potrajati bar još 60 godina. Ugljenokop je verovatno već pojeo dobar deo nekadašnjeg platoa kojim su lutali mamuti – sa jedne strane je omeđen granicom sela Drmno, a sa druge arheološkim nalazištem koje je nekada zauzimao rimski grad Viminacijum.
„Viminacijum je rimski grad i legijski logor, pre toga su ovde bili Kelti, a pre njih, verovatno, mnogi drugi, i u takvom sledu mi smo sada došli do mamuta“, objašnjava dr Korać, najavljujući da će uskoro na ovom mestu biti podignut i paleontološki park u kome bi bili izloženi ostaci mamuta.
IZUMIRANJE MAMUTA: Mamuti su gigantski slonovi iz roda Mammuthus, koji su došli iz Afrike na tlo Evrope i Azije pre oko 3,5 miliona godina. Danas je poznato sedam vrsta mamuta i svi su izumrli, obično u prirodnim kataklizmama ili usled promena klime.
Najmlađa vrsta mamuta, takozvani vunasti ili vuneni mamut, Mammuthus primigenius, živeo je sve donedavno. Popularno nazvan vuli, ovog mamuta znamo iz crtanih filmova kao što je Ledeno doba (mamut Meni), ali i kao vrstu čiji su ostaci, zahvaljujući hladnoći u kojoj su živeli kao i masi, najbolje očuvani i najčešće pronalaženi.
Vunasti mamuti nisu mnogo veći od današnjih afričkih slonova – visoki su u proseku oko tri metra. Zbog surove klime u kojoj su živeli u krdima, vunasti mamuti su na glavi dobili „kapu“ u koju su sakupljali zalihe masnog tkiva. Ostatak tela bio je prekriven finom podlakom i gustom smeđom dlakom koja je na nekim mestima bila dugačka i po metar. Ispod nje bio je debeli sloj od oko osam centimetara masti koji je štitio od hladnoće. Pomoću kljova razgrtali su sneg i tražili hranu – stepsko bilje i patuljasto drveće i grmlje.
Smatra se da je ova vrsta nastala od stepskih mamuta pre oko 400.000 godina i da je naseljavala čitav sever Evroazije. Vunastim mamutima je pogodovala hladna klima i veliki broj ih je iščezao kad je pre oko 120.000 godina došlo do otopljenja. Međutim, oni su preživeli ovu nepogodu i naučnici se još uvek spore oko toga zašto su gotovo sasvim izumrli pre oko 10.000 godina.
Jedna od hipoteza je da su za to krivi ljudi koji su pre oko 40.000 godina stigli iz Afrike u Evropu. Ima više dokaza da su ljudski lovci ubijali mamute, na primer vrhovi koplja koji su nađeni u skeletima. Smatra se da je jedan ulovljeni mamut bio dovoljan da se preko zime prehrani čitavo ljudsko pleme. Po drugoj hipotezi, mamute je napala neka zarazna bolest. Kako god, mamuti su nestali, prvo na jugu, a potom i na krajnjem severu. Poslednji mamuti su živeli do pre 1700 godina na izolovanom ostrvu Vrangel kod Sibira.
NACIONALNI BREND: Pored mamuta iz Viminacijuma, u Srbiji je pronađeno još fosilnih ostataka ovih životinja, raznih vrsta i starosti – jedan od najpoznatijih je mamut Kika iz Kikinde. Dvostruko mlađi od mamuta Vike iz Viminacijuma, skelet Kike je pronađen 1996. godine na dubini od 20 metara, u glinokopu fabrike cigle i crepova „Toza Marković“. Dobro očuvan i gotovo kompletan, visok je 4,7 metara, dug oko 7 metara i ima kljove od oko 3,5 metara.
Pored ovog kikindskog mamuta, poznat je i jedan beogradski mamut koji je iskopan pre skoro čitav vek, prilikom građevinskih radova kod palate „Albanija“ u centru Beogradu. Takođe, na brojnim drugim lokacijama, uglavnom u slivu Dunava, nađene su mnoge pojedinačne kosti, ostaci kljova i drugi dokazi da su najstariji stanovnici ovog područja najverovatnije bili mamuti.
Posmatrano iz ove zaista dugoročne perspektive, pitanje prvobitnih stanovnika ovih područja, kao jedna od bolnijih tema kojima se stanovnici zapadnog Balkana neprekidno vraćaju, postaje sasvim izlišno. Direktno govoreći, svi sadašnji stanovnici se mogu posmatrati kao gosti u zemlji mamuta. Ovu okolnost je na kraju krajeva možda i najpametnije pretvoriti u daleko atraktivniji brend od onih na koje smo do sada navikli.
Obični ljudi iz požarevačkog kraja prirodno su prihvatili tu ideju – još od otkrića Vike, sa neskrivenim ponosom govore o „našem mamutu“.
Nema slučajnih otkrića
„VREME„: Javnost je već navikla da se u Viminacijumu stalno pronalazi nešto novo. Da li se može reći da je pronađeno groblje mamuta?
DR MIOMIR KORAĆ: Interesantno je da nije otkriven samo jedan mamut, već se na svakih 30 metara nalaze kosti. Koliko znam, takvih mesta nema mnogo na Zemljinoj kugli. Trenutno nemamo dovoljno podataka, ali ima više mogućnosti – da li je groblje, prostor gde su oni odlazili, da li je možda posledica neke klimatske promene, da li iznenadnog udara talasa… Nauka je danas zaista otišla daleko. Pokušaćemo da ono što smo pronašli posmatramo iz različitih uglova kako bismo saznali različite stvari. Kao što o skeletu u Viminacijumu saznajemo na osnovu stroncijuma, možemo da otkrijemo gde je ko rođen, koju krvnu grupu ima i slične stvari, tako ćemo iz ostataka mamuta izvući maksimalno koliko možemo. A ono što ne otkrijemo sada, možda će se saznati za 50 godina, kako tehnologija napreduje.
Da li znamo koje su vrste novootkriveni mamuti?
Pretpostvljamo da je reč o vuliju, vunastom mamutu, koji je imao divno krzno i koji je veoma poznat mamut. Reč je o periodu kada je vuli morao da navuče malo krzna na sebe – dolazio je jedan hladan period, o čemu nam je govorio i Milutin Milanković u svojim teorijama. Ovakva otkrića nas podučavaju o tome šta će se desiti na ovim prostorima, naravno ne sutra, ali u narednim stotinama godina, kao i šta će se desiti sa našom dragom Zemljom i kako će se menjati klimatski elementi. Iz arheologije uvek treba da se nauči nešto za budućnost.
Do ovog otkrića se došlo slučajno?
Ono što sam naučio od svojih profesora jeste da baš i nema slučajnih otkrića. Arheologija je nauka senzacije samo u krajnjem obimu. Inače, do tada je to strpljiv rad, koji se meri godinama ili desetinama godina. Ovde na Viminacijumu radi sjajan mladi tim sa sedam doktora nauka i 14 doktoranata. Imamo tehnologiju – georadare, magnetometre, GPS uređaje subsantimetarske preciznosti, 3D skenere… U takvim uslovima mi smo slučajnost učinili baš izvesnom.
Možda je rano govoriti o tome, ali budući da ste već zaštititi lokaciju na kojoj je nađena mamutica Vika, da li se možda može govoriti o nekom parku mamuta u sklopu Viminacijuma?
Nije rano. Viku moramo da prebacimo sa mesta gde smo je pronašli jer zbog neodgovarajućih uslova tu ne može da opstane. Zato ćemo u narednom periodu napraviti jedan paleozoološki park kojim ćemo probati da vratimo posetioce – decu, ali i odrasle – u to vreme, kao što ih sada vraćamo u rimski period zahvaljujući rimskim objektima iz Viminacijuma.
Pre dve hiljade godina, na mestu gde se danas nalazi arheološki park Viminacijum, Sedma rimska legija nazvana Claudia pia fidelis podigla je svoj utvrđeni logor, castrum. Zajedno sa Četvrtom legijom iz Singidunuma (današnjeg Beograda) vekovima je čuvala dunavski limes, granicu rimske civilizacije i divljeg sveta Varvara sa one strane provincije Gornje Mezije. Tu je potom podignut i čitav rimski grad, kasnije kolonija Viminacijum, gde su se ukrštali svi putevi Balkana i gde su rimski carevi izgradili svoju palatu na platou iznad Dunava. Viminacijum je jedan od dvanaest rimskih nalazišta u Srbiji, ali je verovatno najbolje uređeno za turiste. Najupečatljiviji je svakako Carski mauzolej u kom se, ispod natkrivenog svoda, mogu videti odlično očuvani ostaci rimske arhitekture, grobnice i, posebno, tri podzemne, freskama oslikane grobnice. Pored nalazišta, u arheološkom parku posetioci mogu obići i Domus, rekonstrukciju impozantne rimske vile iz I veka nove ere.
