Zaustavljeni titraj meseca

U Beograd je, nakon dvogodišnjih pregovaranja i priprema, stigla retrospektivna izložba „Tapio Virkala, legenda finskog dizajna“. Postavljena je u Muzeju primenje umetnosti do 19. marta, a rezultat je saradnje tog muzeja i Muzeja za umetnost i dizajn iz Helsinkija i Ambasade Finske u Beogradu. U gradovima koje ova retrospektiva obilazi, u okviru svetske turneje od 2000. godine, ocenjivana je kao najatraktivnija i najveća izložba dizajna.

Prvi utisak o izložbi je da su mnogi od njenih eksponata već viđeni i svakodnevno prisutni. „Prirodno, zato što je Virkala radio industrijski dizajn za velike svetske proizvođače kao što je Rozental, a njihovi proizvodi su i poznati i rasprostranjeni. Zato nije čudno i što mnogi misle da je Virkala još uvek živ“, kaže Dejan Sandić, kustos Muzeja primenjene umetnosti i organizator ove izložbe. Izložba sadrži dve trećine postavke „Oko, um i misao“ u Helsinkiju. „Cilj nam je bio da pokažemo ne samo Virkalino umeće već i da ilustrujemo izvore njegove inspiracije, njegove stvaralačke procese, i da opišemo kakav je on bio“, objašnjava arh. Temu Taskinen, autor postavke izložbe.

Tapio Virkala (1915–1985) jedan je od najpoznatijih dizajnera prošlog veka. Smatra se da je nakon njegova tri gran prija na milanskom Trijenalu 1951. godine finski dizajn postao poznat i visoko kotiran u svetu. Raznolikost je osnovna karakteristika Virkalinog rada. Pročuo se radovima u tradicionalnim materijalima, u staklu, porcelanu i drvetu, a radio je i u metalu, plastici i lameliranom drvetu. Bavio se predmetnim oblikovanjem, ali je bio i uspešan skulptor, i grafički dizajner, i fotograf i projektant. Bio je predavač na Fakultetu za umetnost i dizajn u Helsinkiju i ima mnoge sledbenike. Laponija je bila izvor njegovog stvaralaštva, tamo je provodio veći deo godine živeći onako kako živi lokalno stanovništvo, voleo je da peca i da luta šumama. Sebe je nazivao Medved. Bio je izuzetno krupan čovek, izuzetno krupnih šaka. „Iznenađuje da je Virkala, dakle neko s takvim šakama i prstima, pravio filigranski nežne detalje u staklu, ili crtao minuciozne i precizne crteže“, primećuje Eva Vilianen, kustos Muzeja za umetnost i dizajn iz Helsinkija, i tim povodom ukazuje na marku iz serije koju je Virkala dizajnirao povodom Olimpijskih igara u Helsinkiju.

STAKLO U UMETNOSTI: Smatra se da je njegovo umeće u izradi industrijskih i unikatnih predmeta od stakla neponovljivo. Dejan Sandić objašnjava da je Virkala „primenjivao tradicionalne tehnike duvanog stakla, kao i tehnike centrifugalno livenog stakla u posebno pripremljenim grafitnim kalupima koje je sam izrađivao. Oblikovao je staklo stapajući geometrijske i biomorfne oblike iz prirode.“ Kao primer Virkaline inspiracije prirodom Eva Vilianen navodi Šantarel vazu, jedan od Virkalinih zaštitnih znakova, inspirisanu pečurkom iz laponskih šuma, i umetnički predmet Padarov led koji izgleda kao da je napravljen od leda jezera Padar u Laponiji, kojim je Virkala bio očaran. Šantarel je Virkala dizajnirao sredinom četrdesetih za Ital, na početku svoje saradnje sa ovim najznačajnijim finskim proizvođačem stakla. Njihova saradnja je nastala nakon Virkaline pobede na Italovom konkursu za rad u graviranom staklu, a trajala je do kraja njegovog života. Saradnja je bila plodna: neka od Virkalinih dela prodata su u neverovatnim tiražima – kolekcija Solaris na primer prodata je samo u prvoj godini proizvodnje u milion primeraka.

Osim sa Italom, svoje projekte za industrijski dizajnirano staklo Virkala je ostvario i u saradnji sa italijanskom fabrikom Venini, proizvođačem murano stakla. Dejan Sandić priča da je u toj saradnji došla do izražaja Virkalina potreba za usavršavanjem materijala u kome radi. „Istraživao je i primenjivao stare, skoro zaboravljene tehnike izrade murano stakla, a dekorativnost venecijanskog stakla pročistio je i modernizovao svedenim i jednostavnim formama zadržavši njegov karakterističan kolorit. Kolekcija posuda Bole reprezentativan je primer njegovih istraživanja i inovacija. Nastale su murano inkalmo tehnikom iz XVI veka spajanjem dve posebno duvane celine izuzetno tankog stakla u jedan predmet, sa jasnom graničnom linijom. Danas se Bole još uvek proizvode, ali drugačijom tehnologijom i staklo nije više onoliko tanko, pa su posude deblje i teže.“ Postavka u Helsinkiju ima 90 vrsta Virkalinih čaša. Svaki komad tih industrijskih proizvoda ima Virkalin „potpis“ – mehurić vazduha u nožici čaše. „Ubaci se mokra cevčica u dno čaše, dune se i tako se napravi mehur. To znači da je svaka od ovih industrijski proizvedenih čaša morala da bude i ručno dorađena“, objašnjava Dejan Sandić.

GRAD SA PEJZAŽOM: Od svih Virkalinih radova, najpoznatija je boca za votku finlandija. Napravljena je 1966. godine i Finlandija je nije menjala do 2000. godine. Izložen je i drveni kalup koji jeVirkala koristio prilikom originalnog otiska i koji je zamenjen metalnim zato što nakon nekoliko ulivanja užarenog stakla drvo sagoreva, što u slučaju izrade industrijskog dizajna nije poželjno.

Virkala je skoro tri decenije radio za fabriku porcelana Rozental. Porcelanski servis Varijacija, neobično reljefne forme u skladnoj kombinaciji belog i crnog porcelana, deo je kolekcije Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, a motiv sa tog servisa iskorišćen je za novu Rozentalovu zgradu. Eva Vilianen ukazuje na primerak čajnika „čiju je finu nežnu dekoraciju radila Virkalina supruga Rut Brik, poznati keramičar. Na izložbi su i Virkaline šoljice za kafu koje je ona ukrasila. Oni su često radili zajedno, međutim, predmeti koje je Rut Brik dekorisala sada su retkost.“ Vazu Porcelanska vreća još uvek prave u Rozentalu, ali sadašnji primerci imaju lošije ivice i izgubila se struktura koja podseća na braon papir.

I u radovima od drveta priroda je očigledan povod. „List i ptica, njegovi omiljeni motivi, spojeni su u unikatnom stolu: ploča formom i teksturom drveta podseća na list, a noge stola na kljun i noge ptice“, kaže Eva Vilianen. „Stolica rađena za Ekspo 1957. godine u Briselu nalik je repu ribe. Ona je deo nameštaja projektovanog za ‘Grad budućnosti 2000. godine’. Virkala je bio jedan od 26 takmičara tog konkursa, dobio je nagradu, ali nije doživeo da 2000. godine realizuje svoj projekat kako je to bilo predviđeno propozicijama. Po njegovom projektu, zidovi zgrada u ‘Gradu budućnosti’ mogli bi da se pomeraju kako bi njihovi stanovnici, kad požele, uživali u pejzažu.“ Do ideje da pravi skulpture od lameliranog drveta Virkala je došao krajem četrdesetih druženjem sa vlasnikom fabrike propelera za avione koji su se tada pravili od tog materijala. „Lamelirano drvo dobija se unakrsnim lepljenjem slojeva drveta dok se ne dobije ploča određene debljine“, objašnjava Dejan Sandić. „Kombinujući tamni i bezbojni lepak pri spajanju slojeva, i varirajući ugao obrade materijala, Virkala je u kosim presecima dobijao različito izražene elipsoidne ili pravolinijske strukture. Znači da je i teksturom, a ne samo formom umirivao ili pokretao skulpture.“ Iako su njegove skulpture apstraktne, one oblikom ili nazivom jasno ukazuju na poreklo umetnikove inspiracije: Puž, Dagnja, Vrtlog, Trava. Najreprezentativnija Virkalina skulptura Ultima Tule, monumentalni reljef dimenzija 4×9 metara, asocira na rudimentarne tektonske sile i pokrete. Bila je izložena na Svetskom sajmu u Montrealu 1965. godine, a sada se nalazi u depou Muzeja za umetnost i dizajn u Helsinkiju zato što ju je zbog dimenzija nemoguće izložiti. Na izložbi u Beogradu Ultima Tule je prisutan na fotografiji.

Virkala je bio jedan od pionira modernog dizajna u metalu. Počeo je sa unikatnim dekorativnim predmetima od srebra, ali je najznačajnije uspehe postigao dizajnirajući industrijski proizvedene predmete. „Nakit je dizajnirao retko, za prijatelje i porodicu, što znači da su i ti radovi deo njegove intimne priče“, komentariše Eva Vilianen nekoliko izloženih primeraka. Dva zlatna medaljona sa briljantima i sa njegovim likom nazvana Đavo i Medved, po predstavama koje je imao o sebi. Privesci Mlad mesec i Pun mesec izvedeni su od srebrnih koncentričnih krugova koji pri kretanju onog ko ih nosi titraju, baš kao i odraz meseca na vodenoj površini – slika iz koje su nastali. Interesantna je anegdota o escajgu koji je Virkala dizajnirao za avio-kompaniju Fin er „, priča Eva Vilianen. „Prva narudžbina od 7000 kompleta je za godinu dana nestala, a i od sledećeg tiraža nije ostao ni jedan jedini komad. Od tada Fin er ne koristi ovakav escajg.“ Gotovo sav svoj život Virkala je pasionirano dizajnirao Puko nož, tradicionalno oruđe Laponaca. „S njim možete sve da uradite, da sečete hleb, da ga koristite kao escajg, da obrađujete drvo, da ubijete životinju. Sećam se, moj otac ga je uvek nosio za pojasom. Vrlo je praktičan, ima čvrstu dršku zgodnu za držanje, lak je za rukovanje, vrlo je pouzdan“, kaže Eva Vilianen.

Jedan od poslednjih Virkalinih radova je projekat Finskog muzeja stakla u Rihimakiju. Muzej je otvoren njegovom retrospektivnom izložbom koja je krenula na turneju po svetu. Tokom prvog gostovanja svoje izložbe, Tapio Virkala je umro.