Žene gledaju pornografiju. To je banalna, ali velika istina, koju ni porno-industrija dugo nije uviđala. Istraživanje koje je još 2006. godine uradila francuska agencija IFOP, pokazalo je da 80 odsto ispitanih žena gleda pornografske sadržaje na internetu, a da više od 50 odsto ispitanica to radi kada su same. To je dovoljno veliki broj da industrija u kojoj se okreće neverovatno veliki novac počne da se obraća i ovoj ciljnoj grupi. Koliko je pornografija veliki biznis, teško je precizno utvrditi, ali okvirne procene kažu da je od 14 milijardi dolara, koliko je, po magazinu „Forbes“, iznosio prihod od pornografije samo u SAD u 2001. godini, sa ekspanzijom interneta, ukupna vrednost posla još 2006. premašila 97 milijardi dolara. To znači da je prihod od pornografije veći nego onaj koji ostvaruju ogromne kompanije poput Gugla, Majkrosofta i sl. Što je posao unosniji to su i ulaganja u njega veća, pa je tako početkom ove godine magazin „Tajm“ objavio istraživanje koje je pokazalo da porno-sajtovi, nekada najveći rasadnik kompjuterskih virusa, danas važe za najbezbednije i tehnološki najsavremenije.
Nema sumnje da je internet bio ključni faktor koji je promenio stvari i učinio pornografiju dostupnijom svima, pa i ženama. Takođe, tome je doprinela i mogućnost da se do bilo kog sadržaja dođe anonimno.
Jedan od najčešćih načina na koji se tema o ženama i pornografiji u medijima problematizuje jeste kroz pitanje zašto žene gledaju porniće. Na ovo banalno pitanje ne postoji nijedan odgovor bolji od: iz istih razloga iz kojih ih gledaju i muškarci. Površne novinske analize tvrde da su žene sklonije erotici, a ne pornografiji, i da preferiraju sadržaje u kojima se ne svodi sve na čist seksualni akt. Ali, podaci i dalje govore da žene na internetu ne tragaju za erotskim, nego za – pornografijom.
Da bismo objasnili fenomen žena i pornografije, najbolje je proći kroz četiri ključne pojave u porno-industriji, koje su popularne među ženskom publikom.
DIVNA AGONIJA: Jedna od takvih jeste veb-sajt Ifeelmyself.com. Sajt je osnovala kompanija Beautiful Agony (Divna agonija), odnosno dvoje ljudi koji su 2003. godine pokrenuli sajt beautifulagony.com, na kom su korisnici mogli da postavljaju fotografije svojih lica, snimljenih u trenutku orgazma. I Feel Myself je zbirka video-zapisa žena koje masturbiraju u okruženju u kom se osećaju najprijatnije. Reč je o HD snimcima vrhunskog kvaliteta, sa savršenom rasvetom i pažljivo odabranom scenografijom. Ono što ih izdvaja od drugih, sličnih porno-sajtova jeste to što žene nisu profesionalne porno-glumice, već obične žene koje žele da učestvuju u ovakvom projektu. Sa druge strane, visoka produkcija i celokupan pristup razdvajaju ih i od poslednjih godina popularnog žanra u pornografiji – amaterskih porno-snimaka. Autori sajta tvrde da im je namera da se odupru kategorizaciji koja ovakve sadržaje deli na pornografske i erotske. I zaista, video-klipovi na I feel myself su potpuno eksplicitni, što ih definitivno svrstava u pornografiju, a sa druge strane visoko estetizovani, što ih još uvek ne pomera u kategoriju erotike, već pre ukazuje relativno nov trend u pornografiji. Iako se nigde ne pominje da je ovaj sajt namenjen prevashodno ženskoj publici, može se naslutiti da ga žene vole jer su u klipovima, po pravilu, u prvom planu žensko zadovoljstvo i uživanje u vlastitoj telesnosti i seksualnosti. Ne treba zanemariti ni to što su glavne akterke takozvane obične žene, koje nemaju savršeno izvajana tela, ni očigledne, hirurške zahvate, a neke među njima nisu čak ni depilirane: I feel myself je vrlo eksplicitna potvrda da je (žensko) telo lepo, kako god da izgleda.
PORNO–FEMINIZAM: Priču o ženama i pornografiji nije moguće ispričati bez priče o ženskoj seksualnosti, a gde se nađu žene i seks, nekako se uvek pojavi i feminizam. Da je tako, govori i činjenica da se odnos porno-industrije prema ženama nije promenio sve dok se nije promenio i odnos feminizma prema pornografiji. Dok su feministkinje druge polovine XX veka mahom bile otvoreno neprijateljski nastrojene prema pornografiji, kao degradirajućoj i ponižavajućoj, devedesete, a naročito dvehiljadite, donele su novu generaciju kako teoretičarki tako i porno-zvezda. Početkom dvehiljaditih prvi put se otvoreno čuju i kritike na račun rodne diskriminacije u pornografiji, drugačije od one na koju smo navikli. Ovog puta javljaju se muškarci zaposleni u ovoj industriji, sa pritužbama da su daleko manje plaćeni i daleko manje traženi od koleginica. Unutar feminističkog pokreta javlja se sve više pro-seks feministkinja, koje brane žensko pravo na seksualnost i uživanje u seksu, pa i pornografiji, bez ikakvog drugog vrednosnog uporišta do čistog zadovoljstva.
Usred takve klime, negde oko 2006. godine pornografiji se događa fenomen Saše Grej, tada osamnaestogodišnjakinje, koja prvi film snima sa Rokom Sifredijem. Sifredi je sinonim za sve zbog čega se feminizam protivi pornografiji: grub i nasilan seks… Međutim, sa Sašom Grej u kadru, događa se nešto neočekivano. Iako radi ili, bolje rečeno, trpi sve što su i druge Sifredijeve partnerke pre nje, efekat je potpuno drugačiji: Saša Grej nije objekat, nego neko ko dominira i ima potpunu kontrolu nad scenom. U pornografiji se zadržala svega tri godine, sve vreme snimajući hard-kor filmove u kojima je bila izložena svakakvim grubostima. Ali, Saša Grej nikada nije bila objekat, jer je više nego očigledno da uživa u svakoj sekundi koju je snimila i da je to uradila samo zato što je ona tako htela.
Iste godine kada se Saša Grej pojavila u pornografiji, u Torontu je ustanovljena Good For Her nagrada, poznatija kao „nagrada za feministički pornić“. Dodeljuje je istoimena prodavnica seksualnih pomagala i igračaka koja je namenjena ženama. Da bi porno-film mogao da bude u konkurenciji za nagradu, treba da zadovolji tri kriterijuma: da je autor, producent, reditelj ili autor scenarija – žena, da prikazuje žensko seksualno zadovoljstvo i da pomera granice prikazivanja seksa u filmu i ruši stereotipe ustaljene u mejnstrim pornografiji. Tako se formirala čitava scena ženskih porno-autora čija su najpoznatija imena Erika Last, Nina Hartli, Medison Jang i druge.
DEČKO IZ KOMŠILUKA: Početkom 2012. godine, svet se zainteresovao za Džejmsa Dina (James Deen), dvadesetšestogodišnjeg porno-glumca koji je postao poznat u poslu isključivo zahvaljujući tome što ga voli ženska publika. O njemu su tada nadugačko pisali tradicionalni mediji poput „Gardijana“, „Njujork tajmsa“, „Slejta“ i drugih. Sve ih je zanimalo u čemu je tajna njegovog uspeha i zašto ga žene toliko vole. Din uopšte ne izgleda kao tipičan porno-glumac, već pre kao tipičan dečko iz komšiluka. Visok, sa talasastom tamnom kosom, plavim očima i dugim trepavicama, savršeno odgovara opisu „svaka bi ga majka poželela za zeta“. Din izgleda kao živ muškarac od krvi i mesa, sa kojim bi žene stvarno želele da odu u krevet, za razliku od njegovih prethodnika čiji je izgled više odgovarao onome kako muškarci zamišljaju „jebača“. Karijeru je počeo snimajući za porno-sajt Brazzers.com, ali je ubrzo raskinuo ugovor s njima jer su filmovi koje je radio, kako kaže, više ličili na silovanje nego na seks. Počinje da radi sa drugim produkcijskim kućama i ubrzo doživljava planetarnu popularnost. Navodno, tajna njegovog uspeha kod ženske publike je u tome što se puno ljubi sa partnerkama i gleda ih u oči. Ali, opet, ni kod Dina nije stvar u nekakvoj projekciji romantike. Kao i svi drugi pornići, uostalom, njegovi filmovi ne nude publici ništa više od čistog, sirovog seksa. Zapravo, možda je tek sa pojavom Džejmsa Dina seks u porno-filmovima počeo zaista da liči na pravi seks, onaj u kom oba partnera učestvuju na obostrano zadovoljstvo. Njegove partnerke nisu degradirane na nivo komada mesa koje se mrda u kadru, nego seksualno zadovoljene žene. Samo tu treba tražiti odgovor na pitanje zašto žene gledaju porno-filmove.
