Zašto tako zdušno navijam za Novaka Đokovića?

Zašto ja godinama ne propuštam nijedan meč Novaka Đokovića, osim ako se ne prenosi baš u veliko nevreme, i čak prilagođavam svoju rutinu njegovom rasporedu na turnirima? Zašto navijam za njega, pa se još i nerviram?

Najlakše bi bilo reći: a zašto da ne? To čini većina građana Srbije, Srba diljem sveta i mnogo drugih stanovnika ove planete.

Međutim, počelo je da me kopka to pitanje. Razmišljajući o tome posle njegove fantastične pobede u Melburnu, ne nalazim pravi odgovor, ali zato razmatram mnogo argumenata zašto moj navijački odnos prema Novaku nema ama baš nikakvog smisla.

foto: ap photo / aaron favila

RATARSKI KLUB BORAC

Pre svega, mene sport odavno, gotovo celog života, uopšte ne zanima. Nemam “svoj” klub, ne zanimaju me ni reprezentativna sportska takmičenja, ni fudbal, ni košarka, ni atletika, zapravo ni tenis. Poslednji put sam za nekoga navijao još kao dete pre Velikog rata – za Ratarski klub Borac. Ponosio sam se što sam poznavao njihovog golmana, čije sam ime zaboravio. Navijao sam i za zagrebački klub Građanski, ali samo da bih svakog ponedeljka mogao da zavitlavam drugove koji su navijali za beogradske velike klubove BSK i Jugoslavija.

Jugoslovenska kraljevina je i pre rata imala vrhunske tenisere. Na međunarodnim terenima isticali su se Josip Palada i Franjo Punčec, koji je 1939. bio četvrti na svetskoj rang listi.

Obojica su bili sirotinja, sponzorisali su ih privatnici. A tenis je važio za gospodski sport, igralo se u dugačkim belim pantalonama. Nije bilo televizije, široke mase se nisu zanimale za “beli” sport. Pa ni ja.

I neposredno posle rata je socijalistička Jugoslavija bila zapažena kao teniska zemlja, na Vimbldonu je već 1949. učestvovalo pet jugoslovenskih igrača. O nekim ozbiljnim zaradama nije bilo ni govora, niko nije mogao da plaća nekakav tim, trenera, fizioterapeuta, gurua. To je zaista bio amaterski sport.

Za vreme okupacije, kao gimnazijalac u Novom Sadu, sve dok me nisu uhapsili, navijao sam za budimpeštanski Ferencvaroš koji je pet puta bio prvak Mađarske i tri puta osvojio mađarski kup, u velikoj meri zahvaljujući svom cenatarfou dr Đerđu Šarosiju. U istom klubu igrao je i njegov mlađi brat Bela, čuven po tome što je prilikom izvođenja auta bacao loptu čak do protivničkog gola na glavu nekog svog saigrača. Tada nisam znao da im je pravo ime bilo Stefančić. Đerđ je posle rata dugo radio kao trener u Italiji.

ARHITEKTURA STADIONA

Kad sam radio u listu “Omladina”, urednik sporta bio je Ljuba Lovrić, koji je još pre rata bio golman jugoslovenske reprezentacije, a posle Crvene zvezde. Debitovao je u reprezentaciji Jugoslavije protiv Engleske sa svega 19 godina. Maja 1939. Stavili su ga u reprezentaciju tako neiskusnog valjda uvereni da protiv superiorne fudbalske sile inače nemamo šanse, ali smo pobedili sa 2:1, i to najviše zahvaljujući njegovim neverovatnim odbranama.

To je bila senzacija, a on je ušao u legendu. A bio je skroman čovek. Od dnevnica sa gostovanja u inostranstvu mogao je da kupi malo bolja odela nego što ih je tada bilo u Jugoslaviji. Radnje su bile veoma loše snabdevene, taman je bilo prošlo vreme kada se hrana dobijala na karte za namirnice, odeća i veš na nekakve tačkice.

Po povratku iz koncentracionog logore nisam se više interesovao ni za kakav sport. Na fudbalske utakmice išao sam tačno dva puta: prvi put kad je otvoren novi stadion Partizana; drugi put sam, kad sam se zatekao u Mađarskoj, otišao na veliki stadion u Budimpešti, ali zanimala me je samo arhitektura, utakmice jedva da sam pratio. I ne sećam se više ko je protiv koga igrao.

KAD IGRA NOVAK

foto: ap photo / asanka brendon ratnayake

I onda – Novak Đoković koga strasno gledam iako nikakve druge sportske događaje na televiziji ne gledam, pa ni tenis kada ne igra on.

Kad je tenis dolazio u modu u krugovima “nove klase”, kako je Milovan Đilas s pravom krstio novu posleratnu komunističku elitu, pokušao sam jednom da igram u Zadru jer mi se ukazala prilika, ali pošto za prvih pola sata ni jednom nisam pogodio lopticu, shvatio sam da ne mogu da se bavim tom vrstom loptanja. Tako da ne gledam Novaka ni kao neki bivši teniser koji analizira njegovu igru i divi se njegovom perfekcionizmu.

Još mi je teže da nađem neko meni prihvatljivo objašnjenje zašto tako zdušno navijam za Đokokovića jer njegovo antivakserstvo ne samo da ne razumem, nego mi nije ni simpatično. Nije mi blizak ni njegov odnos prema paranormalnim fenomenima. Ni njegov način ishrane. Odbojno mi je i kada ide na foto-termin sa Vučićem.

Pokušavam da analiziram moje, meni antisportisti neprimereno ponašanje kada je Novak Đoković u pitanju, zašto ostavljam sve kada on igra, pa navodim da imponuje sa kojom lakoćom govori engleski, italijanski, francuski, pa i španski. Divljenja vredno je i što je došao na vrh sveta ne zahvaljujući zemlji iz koje potiče, već upravo uprkos njoj. Ali zar je to razlog?

Foto: Ap Photo/Mark Baker

Koliko god automudrovao, prosto je činjenica da ne samo da gledam njegove mečeve, nego i skačem sa fotelje, živciram se kad promaši, radujem se kad mu neki udarac posebno dobro uspe. U njegovim mečevima gotovo uvek ima i neke dramaturgije, počne da gubi bez razloga, neko vreme deluje nezainteresovano, a onda se u pravom času trgne i odiše nepobedivošću.

I moja žena je rado sa mnom gledala mečeve Novaka Đokovića. Kao balerini, njoj je bio zanimljiv njegov rad nogu, pogotovu na usporenim snimcima, upoređivala je njegovu igru sa svojom umetnošću i rekla da je u tom pogledu Novak svakako najbolji. Govorila je i da ima lepe noge.

ŠTA BI REKAO FROJD

I dalje nemam odgovor na pitanje mojih u starosti novootkrivenih navijačkih strasti.

Pokušavao sam i sa autopsihoanalizom, iako je Frojd, čije sam sve knjige pročitao, bio energično protiv toga.

U snovima kojih se ujutro setim, a koji su veoma realistički, ničeg nema što bi mi pomoglo. Pomaže mašta. Možda se u nekom od brojnih snova kojih se ne sećam javlja Novak. Ja kao Novak. Svesno bih svakako voleo da budem pisac kakav je on teniser, ali Frojd nas uči da se želje u podsvesti često javljaju maskirane, a književnost se ne igra na poene.

Da li bi bilo neko objašnjenje zašto Novaka gledam sa toliko strasti to što se zapravo identifikujem sa njim? Projektujem sebe na njega, svoje male poredim sa njegovim velikim uspesima? Kao što to, verovatno, čini većina. Ne zvuči mi mnogo uverljivo, ali drugačiji odgovor na to pitanje nisam našao.

Osim možda onaj najjednostavniji, toliko pri ruci, da sam ga prosto preskočio i otišao da za odgovorom tragam u podsvesti: naš je. I nekako uvek deluje da sam igra protiv celog sveta. I da ga pobeđuje. Pa, kako da ne navijaš za njega?