Zakon u ofsajdu

Da su ovog leta na Olimpijadi u Atini košarkaši i odbojkaši osvojili zlatnu medalju, nacija bi ih, potpomognuta savesnim pojedincima u Vladi i sportskim savezima, dočekala na način na koji je to mnogo puta već činila. Opijeni uspehom na terenu, ljudi ne bi razmišljali o tome šta se dešava po raznim zgradama, kancelarijama i upravama u kojima se kroji i sastavlja strategija sporta jedne države. Mesta „sportskih radnika“ automatski bi bila prikovana za još neko vreme. Uspeh sportista na terenu sakrio bi inerciju i paučinu koja vlada u sportskim upravama, savezima i komitetima i otklonio bi na neko vreme debatu o tome u kojim sportovima bi takmičari Srbije i Crne Gore trebalo da nastupaju kao jedna a u kojim kao dve države. Ne bi se tresla stolica predsednika Olimpijskog komiteta SCG i istinske košarkaške legende Dragana Kićanovića i drugih koji bi mogli da budu odgovorni za loš sportski rezultat.

Ovako, dve medalje koje su doneli vaterpolisti i Jasna Šekarić mogle su samo da razvuku u kiseli osmeh lica predsednika Srbije Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice koji su kohabitirali na prijemu sportista. Ni tada nije propuštena prilika da se predsednici zahvale sportistima i da najave veće interesovanje države za oblast koja je u godinama sveopšteg gubitka pristojnog lica Srbije bila jedini pozitivan srpski glas u svetu.

Prvi čovek Uprave za sport pri Ministarstvu prosvete Aleksandar Šoštar nije zadovoljan onim što je urađeno. U razgovoru za „Vreme“ on deluje kao čovek koji ima dobru nameru da nešto na polju sporta promeni u Srbiji. „Iako to nije puno novca, prošle godine je vlada izdvojila više nego što je to bio slučaj ranijih godina“, kaže Šoštar. Kada se ima u vidu da je za 2004. godinu „sportski budžet“ bio oko 600 miliona dinara (oko osam milona evra) jasno je da se ne radi o nekoj preteranoj sumi. Poređenja radi, država je za funkcionisanje RTS-a bila izdvojila preko dve milijarde dinara od šest koliko je iznosio „budžet za kulturu“. Za narednu godinu predviđen je budžet od 400 miliona dinara. Međutim, svima je jasno da novaca nikada neće biti dovoljno, a ono što javnost zanima, pored megalomanskih takmičarskih dometa, jeste način na koji se ti novci troše. Šoštar kaže da je uložen napor da se uspostavi snažna kontrola trošenja „budžetskih sredstava“ koja se najvećim delom dodeljuju putem javnih konkursa na kojima zainteresovani učestvuju sa sopstvenim projektima. Kako je država finansijer određenog broja projekata, želja je da se uspostavi što jednostavnija kontrola. Masovnost za rekreativni i uspesi za vrhunski sport bili bi osnovni kriterijumi pri dodeli sredstava. Ipak, to je jedna vrsta prelaznog rešenja jer je za ovu jesen najavljeno donošenje Zakona o sportu. „Mi za sada imamo jednu vrstu prednacrta“, reći će za „Vreme“ Aleksandar Šoštar. Tekst još nije utanačen ali, saznajemo od direktora Uprave za sport, to će biti novi tekst a ne samo izmena postojećeg zakona iz 1996. godine. Insistiranje novinara „Vremena“ da dobije na uvid prednacrt nije urodio plodom kod nekadašnjeg najboljeg vaterpolo golmana na svetu. Pogled u 2003. godinu pokazaće nam da je bila pripremljena dopuna postojećeg zakona o sportu, ali ona nikada nije došla pred skupštinu na usvajanje.

Zašto je taj zakon potreban? „Zato što treba da definiše ambijent u kome funkcioniše sport kao važan društveni pokret“, kaže Šoštar. Zakonom bi trebalo utvrditi ko su pojedinci i organizacije koje učestvuju i vode ovu oblast društva. I sad, tu nastaje spor i na tom mestu počinju da se drmaju stolice, kreće se sa medijskom kampanjom. Prema Šoštaru, zbog toga što je ispuštena prilika da se sportu da neka vrsta „pravnog utemeljenja“ u Ustavnoj povelji državne zajednice SCG, zakon bi trebalo da nekako pokrije i oblast „zajedničkog sporta“. To bi trebalo da znači da će sadašnji Olimpijski komitet SCG (jedini sa ovih prostora koji ima članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu) biti mesto sa kog će se voditi celokupna „sportska politika“, odnosno OKSCG trebalo bi da u zakonu dobije status „organa“ koji određuje i stara se o „opštem interesu u oblasti sporta za čije se ostvarivanje sredstava obezbeđuju u budžetu Republike Srbije“. Tako bi organizaciji, koja voli za sebe da kaže da je naslednik srpskog Olimpijskog komiteta koji je član MOK-a od 1912. godine i svih ostalih komiteta koji su postojali u raznim Jugoslavijama, bio dodeljen blanko prostor za delovanje. Kontinuitet sa prethodnim stanjem i preuzimanje ingerencija od ustanove države koja se raspala 1991. godine bili su manir i retorika sistema koji je (verovalo se) srušen 2000. godine. Predlog izmena Zakona o sportu iz 2003. godine, koji nikada nije došao pred pređašnji parlament, to mesto je bio odredio za Sportski savez Srbije.

„Sportski savez Srbije je nacionalna organizacija sa 160 članica, odnosno 12.000 klubova u 50 sportova“, govori za „Vreme“ Siniša Krajčinović, prvi čovek ove organizacije. Ranije ovog meseca predstavnici SSS-a su na konferenciji za novinare pokušali da ukažu da je opstanak srpskog sporta u pitanju, ukoliko predstavnici Vlade (čitaj Uprava za sport) ne učine nešto da bi ga očuvali. Krajčinović kaže da su i tom prilikom dva mesta na konferenciji bila ostavljena za Aleksandra Šoštara i Srđana Boškovića (načelnika Uprave za sport) i da mu nije jasno zašto oni nisu hteli da se pojave. „Mislim da je Šoštar čestit čovek, ali da je politički naivan i ne može da se izbori sa tolikim stepenom manipulacija“, ocenjuje Krajčinović. Po njemu, čitavu stvar „izlobirali“ su članovi predsedništva OKSCG koji ne bi želeli da se išta promeni i koji jednostavno žele da sačuvaju svoje visoke funkcije. Krajčinović dodaje da je od 15 sportskih saveza čiji su sportisti učestvovali na OI u Atini svega njih sedam podnelo izveštaje Olimpijskom komitetu. „To govori o tome koliki autoritet ima taj komitet“, odlučan je Krajčinović. Kaže i da ljudi koji vode Olimpijski komitet nemaju više nikakav mandat da to i dalje čine s obzirom na rezultate.

Predsednik SSS-a smatra da je nakaradno u srpski zakon uvoditi organizaciju koja nosi ime državne zajednice i da se na taj način predstavnici crnogorskih saveza i klubova nepotrebno stavljaju pod kapu srpskog zakona. „Oni na to neće pristati“, siguran je Krajčinović. On smatra da bi takvo rešenje bilo kratkog daha i da je nemoguće dva sistema ugurati u jedan pravni okvir. „Ne možete dva stopala gurati u jednu cipelu“, nadahnut je Krajčinović. Njegov prijatelj iz međunarodno nepriznatog crnogorskog Olimpijskog komiteta Duško Simonović kaže da tako nešto nije prihvatljivo za predstavnike crnogorskog sporta. „Inače, imamo slabu, gotovo nikakvu komunikaciju sa predsedništvom Olimpijskog komiteta, i dalje ćemo raditi na tome da Crna Gora dobije svoj međunarodno priznat olimpijski komitet“, kaže za „Vreme“.

Dok Šoštar, koga za reprezentaciju Jugoslavije vežu najlepše uspomene jer je „pod trobojkom“ osvojio sve što se moglo osvojiti, sa funkcije srpskog „poverenika za sport“ brine i o tome kako će se finansirati aktivnosti onih timova koji nastupaju pod imenom Srbija i Crna Gora („a dokle će, ne znamo“) i da li će deca u Srbiji imati bazene i igrališta. Predstavnici Sportskog saveza Srbije i crnogorskog Olimpijskog komiteta sinhronizovano rade na tome da se nadležnosti jasno razgraniče. Olimpijski komitet SCG našao se kao mesto preko kojeg će se i dalje moći govoriti da zajednička država funkcioniše (kako-tako), što je mali ali ipak argument u rukama političara u Srbiji. Oni i dalje smatraju da ćemo u Evropu kao „dva oka iste glave“. Slabost i nespremnost OKSCG-a da se samostalno transformiše čekaju ljudi „iz sporta“ koji misle da je došao trenutak da Srbija obrati više pažnje na svoje dvorište i na svoje interese.

Pored toga što nema komunikacije među zainteresovanim stranama, i Šoštar i Krajčinović su saglasni da treba zajednički raditi da bi se našlo rešenje. „Mi nemamo interes da se mešamo u rad pojedinačnih saveza“, kaže Šoštar, a Krajčinović se nada da će se pronaći zajedničko rešenje u interesu srpskog sporta. „Ako treba, radićemo i na stvaranju srpskog Olimpijskog komiteta“, reči su predsednika srpskog sportskog saveza.