Zabranjeno pušenje i ostalo

Od danas vam je zabranjeno da pušite u kancelariji, u javnim ustanovama, službenim kolima, pojedinim kafićima, na fakultetu, u školi, u školskom dvorištu… Ova odluka doneta Zakonom o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu posvađala je i podelila naciju na pušače i nepušače, ili, malo preciznije, na protivnike dima, uživaoce i one koji ga tolerišu. Ne može se tačno utvrditi ko se više naljutio u sveopštoj raspravi, jer ko kaže da su to pušači jer su uskraćeni, možda se i prevario: mediji su početkom novembra čak zabeležili da je devetnaestogodišnji D.P. pretučen u autobusu broj 26 kod Trga Republike jer je u autobusu – pušio. Momak je završio sa krvavim licem i, kako su rekli očevici, prilično potresen.

Pušači tvrde da su diskriminisani i da niko ne može da im zabrani da se truju. Smatraju da je država licemerna, jer ako već brine za zdravlje građana, što ne zabrani trgovinu cigaretama i celu duvansku industriju (vidi okvir)? I, zašto se država ne bavi izduvnim gasovima automobila i fabričkim dimnjacima, nego pušačima? Nepušači su uglavnom zadovoljni: većina je srećna zbog svežijeg vazduha, neki tvrde da im dim ni do sada nije smetao, a neki su za još oštriju borbu – drastično poskupljenje cigareta. Na kraju krajeva, ne zanimaju ih ni pušači, ni država, ni ugostitelji, ni duvanska industrija, već čist vazduh.

Brojne institucije i kompanije su kao dobri đaci zabranu pušenja u svoje zgrade i prostorije uveli i pre njenog zvaničnog stupanja na snagu. Ispred zgrade jedne od kompanija u centru grada, oko visoke metalne pepeljare, sa šoljicama kafe u rukama već par nedelja okuplja se po nekoliko zaposlenih. Ponekad zbog hladnoće cupkaju oko pepeljare, ali su velikom nadstrešnicom bar zaštićeni od kiše, sunca i snega.

Nekoliko dana pre stupanja na snagu odluke o zabrani pušenja i pojedini srpski poslanici su „uhvaćeni“ kako puše ispred vrata Skupštine Srbije, u kojoj su pepeljare sklonjene malo ranije. „Molim? Ne možemo da pušimo?! Pa, ko je doneo taj zakon? Sram ga bilo!“, „Kuriru“ je rekla, stojeći na vratima parlamenta, poslanica Srpske radikalne stranke Lidija Vukićević. „Ja ću ubuduće, kao u srednjoj školi, u toalet, pa ako me uhvate – uhvate. Nema pušača koji ne bi platio kaznu samo da može da zapali kad mu se prohte“, dodala je poslanica. Brojne njene kolege već su uhvaćene na delu. Neki se dure, neki sve priznaju i plaćaju ako treba, neki traže da se uvede prostorija za pušače, a neki najavljuju i „paradu pušača“. Iako su odlukom sekretara skupštine Veljka Odalovića pušači dobili suncobrane i klupe na sporednom izlazu iz skupštine, poslanici na puš-pauzu ipak uglavnom izlaze ispred glavnog ulaza. Tu su iz istog razloga počeli da se okupljaju i novinari, sve dok poslanici nisu obavestili obezbeđenje da im predstavnici medija – i njihove cigarete i kafa – smetaju.

PREKO PLOTA: Osnovna tačka sporenja svih – a osim pušača i nepušača u priču možemo uvesti i duvansku industriju, državu i ugostitelje – jeste uticaj koji su na pušenje imale slične zabrane u drugim državama. U Hrvatskoj je ovaj zakon odlagan kako bi ugostitelji imali vremena da se prilagode, pa je pušenje zabranjeno tek u aprilu. U tom trenutku, od 16.000 hrvatskih ugostitelja zahtev za licencu (dozvoljeno pušenje) od Ministarstva zdravstva zatražilo je tek 417 ugostitelja. Većina se žalila da su im snažni ventilacioni sistemi koji čitav vazduh u lokalu mogu da promene svakih šest minuta – preskupi. Međutim, pravi uticaj zabrane pušenja u Hrvatskoj tek treba da se pokaže, jer se ovih dana bašte kafića zatvaraju, a o povoljnim kreditima za ventilacione sisteme tek je počelo da se razgovara.

U jeku antipušačke kampanje u Hrvatskoj, baš pred turističku sezonu, antipušački lobi i nadležne ustanove izneli su podatke o „šteti“: u Hrvatskoj puši 32 odsto građana, mada se procenjuje da taj broj ide i do 40 ako se u obzir uzmu i oni koji cigarete kupuju na crnom tržištu; pušač „stuče“ u proseku dve pakle dnevno ili 1300 evra godišnje, a svi oni zajedno sa duvanskom industrijom popune pet odsto budžeta ove zemlje. Oko pola godine posle zabrane, rezultati izgleda baš i nisu impresivni. Prema pisanju „Jutarnjeg lista“, u Hrvatskoj se i pored zabrane puši na radnom mestu „jer inspekcije ne rade svoj posao, a sve s obrazloženjem da ‘ne trpi proizvodnja’“.

Poslednjih dana i u Hrvatskoj se otvara, a u mnogim zemljama se uveliko vodi rasprava oko toga treba li pušačima umanjiti plate zbog vremena koje provedu na puš-pauzama ispred zgrade firme. U okrugu Norfolk u Velikoj Britaniji to pravilo je već uvedeno.

Zabrana pušenja poput ove koja je na snazi u Srbiji ili Hrvatskoj primenjuje se gotovo u svim evropskim zemljama, i šire. Može da se puši u baštama, ili ponegde u kafiću u tržnom centru ili u običnom lokalu ukoliko postoji odeljak za pušače, a u poslednjih godinu ili dve teško je pronaći evropski ili američki aerodrom na kom se može osetiti miris duvanskog dima. Većina država postepeno uvodi sve stroža pravila, a jedni od naprednijih su Australijanci koji na pušače pripremaju žestok udar od 2012. Tada će paklice cigareta svih proizvođača izgledati identično i gotovo čitavu kutiju prekrivaće fotografija kancerogenog plućnog tkiva ili neke druge bolesti od koje se „prevrće želudac“. Iako smo takve slike već viđali, u Australiji se zaista otišlo mnogo dalje. „Cigarete nisu kul, ubijaju ljude. Ovo je najradikalnija odluka vezana za pakovanje cigareta“, objasnio je premijer Australije Kevin Rad. Naravno, duvanska industrija se odmah pobunila. Tobako Australija tvrdi da će njihovi klijenti biti oštećeni jer neće moći da prepoznaju „svoj“ brend cigareta od „drugih“. Uz ove mere, u Australiji je najavljeno i povećanje poreza na cigarete od 25 odsto. Australija je, inače, oštrom politikom do sada postigla solidan rezultat: broj pušača je od 1988. smanjen za gotovo polovinu – sa 30,5 odsto na 16,6 odsto pušača 2007. godine. Ipak, od posledica pušenja svake godine tamo umre 15.000 ljudi.

Evropska statistika kaže da su u borbi protiv pušenja najefikasniji napadi sa svih frontova: zabrana pušenja u firmama i javnim ustanovama, drastično povećanje cena cigareta i edukacija. Istraživanje sprovedeno 2006. u 28 evropskih zemalja (Joossens & Raw) potvrdilo je da je ipak najveći uticaj imala cena cigareta, odnosno poreska politika. Druga po uticaju je zabrana pušenja u kancelarijama, a tek onda sledi zabrana reklamiranja, upozorenja i slike na paklicama cigareta.

NAJUPORNIJI: Neka istraživanja, međutim, pokazala su da u prvoj godini zabrane pušenja prodaja duvanskih proizvoda opada za oko tri do četiri odsto, ali da se u drugoj ili trećoj godini vraća na raniji nivo. Takođe, može se zaključiti da su antipušačke kampanje tek poslednjih godina zaista dale vidljivije rezultate, a da je, kada se uporede devedesete i na primer, 2002. godina, broj pušača u mnogim zemljama čak i porastao.

U Holandiji se, kao i u mnogim državama, krenulo sa strogim zabranama da bi onda vlasti popuštale. Pre neki dan, posle dve godine, nova holandska vlada je ukinula zabranu pušenja u malim barovima i kafićima. Razlog je, kako je objasnila ministarka zdravlja Edit Šipers, veći izbor koji se daje potrošačima, a pretpostavlja se da su veliki uticaj imale i žalbe vlasnika ugostiteljskih objekata da su im prihodi značajno opali.

Ovih dana i vlasnici ugostiteljskih objekata u Grčkoj počeli su protest protiv zabrane pušenja na javnim mestima, koja je tek stupila na snagu. Oni tvrde da zbog krize ionako imaju 30 odsto manje gostiju i da će im ova odluka zatvoriti lokale, bez obzira na to što su Grci nacija sa najviše pušača u EU (40 odsto). Zakon koji reguliše zabranu usvojen je u septembru, a prethodno su grčke vlasti isto to pokušale da urade i godinu dana ranije, ali je zbog prevelikog otpora na snazi ostala samo delimična zabrana.

Uz Grke i Turke među najveće pušače u Evropi spadaju i Rusi. U ovoj zemlji, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije ima 44 miliona pušača, odnosno da puši skoro 40 odsto stanovništva – 66 odsto muškaraca i 22 odsto žena. Čak 17 odsto umrlih (500.000) imali su bolesti koje su posledica pušenja. Zbog svega je u septembru premijer Vladimir Putin potpisao konvenciju državne politike do 2015. godine zahvaljujući kojoj će se krenuti sa povećanjem akciza i zabranom reklamiranja duvana.

ARGUMENTI, ARGUMENTI: Prva zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama u Evropi uvedena je 2004, najpre u Irskoj i Norveškoj, pa sledeće godine u Italiji i Švedskoj, u Britaniji 2006, Estoniji i Finskoj 2007, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i Portugalu pre dve godine. Jedna od najuspešnijih zdravstvenih politika sprovedena je u Švedskoj, jedinoj evropskoj državi u kojoj je postignut cilj Svetske zdravstvene organizacije o smanjenju broja pušača na ispod 20 odsto do 2000. godine. U ovoj zemlji puši 17 odsto ljudi – 19 odsto muškaraca i jedan odsto žena. Pušenje je u Švedskoj 2005. zabranjeno u kafićima i restoranima, a cena cigareta je visoka. Međutim, u ovoj zemlji nije ni bilo velikog otpora pušača kada je uvedena zabrana. Postoje različite teorije i objašnjenja, ali najviše je onih koji tvrde da je odgovor razvijena svest o štetnosti duvana i, naročito, pasivnog pušenja.

U zemljama kao što je Švedska, pa čak i u onim gde je borba protiv dima daleko manje uporna, pušač je osoba drugog reda. Poslednjih godina stvari su se toliko promenile da turista pušač koji se zaputio u zemlje EU mora da ima baš mnogo sreće da bilo gde, osim na ulici, može da zapali cigaretu. Dešava se i da nema pušačkih hotelskih soba, pušenja na stajalištima kraj većih puteva, na aerodromima, u kafićima i restoranima. U Americi čak ne može ni bilo gde na ulici da se zapali cigareta, već sto stopa (30 m) od ulaza u javne ustanove.

A kakva je situacija kod nas? Rasprava povodom zabrane pušenja iskristalisala je stavove „zadrtih“ pušača o njihovoj navici. Može se reći da veoma malo njih prihvata odgovornost za pasivno pušenje ljudi u najbližoj okolini i još manje njih smatra da to što rade šteti drugima. Glavni argumenti su da smo svi ionako zatrovani izduvnim gasovima, klimama, pesticidima, aditivima, i da je uticaj duvanskog dima na zdravlje minoran. Ako se pomene broj obolelih i umrlih od posledica pušenja, rasprava se pretvara u teoriju zavere i označavanje države kao glavnog krivca: država želi da se cigarete proizvode, prodaju i konzumiraju jer se tako puni budžet, troše pare na zdravstvo i vraćaju državi.

Da li nas država voli i da li joj je stvarno bar malo stalo do nas, nećemo saznati. Tek, jasno je da nijedna nije zabranila rad duvanskim kompanijama, ali, kao što smo videli, neke su se ipak na druge načine žestoko borile protiv duvana.

Što se duvanske industrije u Srbiji tiče, nije bila previše glasna, čak, čini se da je pomalo odahnula – zakon je mogao biti i restriktivniji. Prema ranije iznetim podacima, zabrana pušenja najviše će naškoditi ugostiteljima, pa budžetu a tek onda duvanskoj industriji. Čak je predstavnik kompanije Britiš Amerikan Tobako pominjao kako bi ova kompanija mogla da pomogne uvođenje specijalnih ventilacionih sistema za prečišćavanje vazduha u restorane i kafiće, a u pojedinim lokalima to je zaista i urađeno. Menadžerka za komunikacije kompanije Japan tobako internešenel Ana Veljković rekla je za „Danas“ da primena zakona neće uticati na promet i proizvodnju duvana, jer „iskustva iz inostranstva ukazuju da norme koje se odnose na zabranu pušenja utiču pre svega na ugostiteljski sektor“. Ona je dodala da zakon „štiti nepušače, ali i prava pušača, jer dozvoljava da se puši na odgovarajućim mestima kao što su barovi, noćni klubovi ili restorani“. Nešto glasniji bili su ugostitelji, odnosno udruženje Narodna inicijativa „Zaštita umesto zabrane“, koji su se proletos vrlo burno usprotivili potpunoj zabrani pušenja u kafićima i restoranima. Oni su, napominjući da potpuna zabrana pušenja nije uslov za ulazak u EU, apelovali na predsednika i Vladu Srbije da ne usvoje takav zakon jer bi „ugostiteljskim objektima kojih je u Srbiji preko 9000, a time i srpskom turizmu, potpuna zabrana pušenja prouzrokovala fatalan udarac“.

KAKO ĆEMO: Na njihovu sreću, zakon koji je stupio na snagu jedan je od blažih, te će samo objekti veći od 80 metara kvadratnih morati da imaju i deo za nepušače (bar polovina lokala, i to deo bliže vratima), dok će vlasnici manjih lokala moći da se opredele da li će kod njih biti dozvoljeno ili zabranjeno pušenje.

Što se pušenja na radnom mestu tiče, ono je dozvoljeno samo u posebnim sobama koje služe isključivo za tu namenu, ali sobe neće postojati u svim firmama. Na primer, njih mogu da imaju banke, ali ne mogu mediji. Ove prostorije moraju da imaju ventilacioni sistem i vrata koja ne propuštaju dim u druge prostorije.

Potpuna zabrana pušenja predviđena je u zgradama državne uprave i lokalne samouprave, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, vrtićima, objektima za sport i rekreaciju, ustanovama kulture, medijskim kućama i prostorima u kojima se obavlja snimanje, javno emitovanje i javno okupljane građana, kažu u Ministarstvu zdravlja. Pušenje je zabranjeno i u dvorištima pojedinih ustanova – škola, domova zdravlja, bolnica. Sprovođenje zakona kontrolisaće sanitarna, zdravstvena, prosvetna, tržišna, turistička inspekcija, inspekcija rada, inspektori za preventivnu zaštitu MUP-a Srbije i komunalna policija. Kazne za one koji ne budu poštovali zabranu su od 5000 dinara za pojedince, do milion dinara za pravna lica.

Teško je zamisliti da od danas strastveni pušači dok su na poslu moraju svako malo da napuštaju radno mesto i izlaze ispred zgrade kako bi zapalili cigaretu, a zima se bliži. Teško je zamisliti i da će sve ove inspekcije uspevati da zaista kontrolišu firme. Pre će biti da će samo slučajno, usput, naletati na dokaze, i možda naplaćivati kazne. Bez obzira na to, strah od milionskog gubitka mogao bi da uvede red bar u veće i vidljivije firme. Čini se da je u institucije, uz manje ili više otpora, red već uveden.

A ako nas država bar onako malo voli, borbu protiv pušenja nastaviće i nekim drugim, efikasnijim sredstvima.

Zabranjeno pušenje, opet

Pa, sad svašta može da se kaže.

Na primer, da je pušenje jedan od glavnih uzroka statistike, po mišljenju američkog pisca Flečera Knebela (1911–1993).

U istom duhu je i stav izvesnog novinara Alena Mek Liza, koji je usred prve velike antipušačke kampanje u SAD, osamdesetih godina, konstatovao da će nepušači uskratiti poslednju cigaretu poslednjem pušaču kad ga budu streljali – jer je pušenje opasno po zdravlje.

Kako umiru pušači, to znamo; kako umiru nepušači, to ostaje nejasno, napisao je pre dve decenije kolega Miloš Vasić. I, nastavak citata:

„Duvan je – očigledno – veliko uživanje, ćeif koji se opasno graniči sa porokom, kao svaki pravi ćeif. Zna se da su bar tri Kolumbova mornara došla natrag kući kao pušači; kao godina uvođenja duvana u Stari svet navodi se obično 1516. kada je Francuz Žan Niko uvezao prve količine. Za priznavanje svog građanskog i ljudskih prava da puše i tako porezima bogate svoju državu pušači su dali velike i svetle žrtve: papa Urban VII ekskomunicirao je rutinski uživaoce ‘demonske trave’ bulom iz 1642; u elizabetanskoj Engleskoj za pušenje se vešalo; Mihail Fjodorovič, prvi car dinastije Romanovih, pušačima je posle šibanja sekao noseve, a sultan Murat IV glave (1623–1640), 18 dnevno, pa se ipak danas kaže: ‘puši kao Turčin’.“

Uzgajanje duvana počinje da cveta početkom XVII veka u Virdžiniji, žetva tog „smeđeg zlata“ je uglavnom namenjena izvozu u Stari svet. Kako duvan brzo osiromašuje zemljište, naseljavanje američkog zapada – i svu kolaterlanu štetu – delom je podstakla potreba za novim obradivim tlom.

Duvan se iz Francuske širi u Englesku, gde se mornar koji „pušta dim na nozdrve“ u bristolskoj luci prvi put pojavljuje 1556.

Praktični engleski kralj Džejms I – inače zakleti antipušač – odlučio je 1604. godine da porez na duvan poveća na stopu 4000 odsto, ali to nije čak ni usporilo rast broja prodavaca i uživalaca duvana. Kasniji vladari su mahom odustali od borbe za zdravlje podanika u korist lukrativnih poreza i monopola; taj recept do danas poštuju i monarhije i demokratije i otpadničke države, i svi drugi.

Moderni borci protiv pušenja i alkohola (kao da su se držali stare kineske mudrosti da su duvan i kafa najbolji prijatelji alkoholičara) su – Nemci. Fric Likint iz Drezdena objavio je 1929. statističke podatke o povezanosti pušenja i raka pluća. Borcima protiv duvana pridružio se i Adolf Hitler, mada ne zbog zdravlja već zbog bacanja novca u dim iz duvana umesto u neki drugi. Nacisti su tom zdravstveno-finansijskom problemu dodali i pitanje reprodukcije – žene koje puše smatrali su nepodobnim za brak i rađanje.

Nacistička organizovanost i propaganda protiv duvana odložile su demokratsku antipušačku borbu sve do veselih šezdesetih godina; do tada baš nije bilo kul prihvatiti stavove dojučerašnjih neprijatelja. Štaviše, u okviru Maršalovog plana SAD su Nemačkoj slale besplatan duvan: 24.000 tona 1948, do 69.000 tona naredne godine i konačnog poništenja svih efekata nacističke borbe protiv pušenja već 1950.

Što se mene tiče, prvi novinski tekst povodom prvog (?) zakona o zabrani pušenja napisao sam sredinom osamdesetih godina; zvao se: „Zabranjeno, bre, pušenje!“.

S protokom godina i srazmernim smanjivanjem smisla života, na druge pokušaje zabrana gledao sam s filozofskom ravnodušnošću sve do pre neku godinu, kada sam, odjavljujući se iz nekog zlatiborskog hotela, ustanovio da na recepciji nema pepeljare. Tu noć je, naime, na snagu stupio već neki novi (sada demokratski) zakon o zabrani pušenja…

Ni tri meseca kasnije, na istom tom Zlatiboru – što je slučajnost, verujem da se isto događalo i na drugim našim planinama – ustanovio sam da gosti mrtvi ladni puše u hotelskom restoranu. Kelner, proverio sam pred svedocima, nije imao pojma da je pušenje zabranjeno.

Sad ne pušim, ali se iskreno nadam da će i ovaj zakon završiti na đubrištu srpske istorije.

Zato što je jedini zakonski način da se država brine o blagostanju naroda donošenje zakona o opštoj zabrani gajenja, prerade i trgovine duvanom i duvanskim proizvodima.

Znajući ovu državu, pušićemo ga mi još.

Aleksandar Ćirić

Alfred Hičkok, Če Gevara, Talični Tom, Pablo Pikaso, Popaj, Šerlok Holms, Sigmund Frojd

Učestalost pušenja, žene

Učestalost pušenja, muškarci