Uprkos senzacionalističkim navodima Pentagona prvih dana rata, sada je u prilici da otvoreno kaže da prilikom zarobljavanja nije ispalila ni metka – zbog toga što se njen M16 zaglavio. Posada u konvoju je u stvari zalutala u nepreglednim pustinjama iračkog juga. Ipak, srećna je što nikoga nije ubila. Jedina je iz celog konvoja koja je preživela, a lekari su učinili sve što su mogli da joj spasu život i nekako predaju američkim snagama. Čitav spektakl možda je ponajbolje opisan u izveštaju BBC-ja gde je okarakterisan kao jedan od dosad najzaglušujućih radova industrije za proizvođenje vesti. O tih osam dana slave nećemo podrobnije govoriti, jer je o tom događaju već pisano (vidi „Vreme“ br. 654). Uzmimo samo, kao još jedan pokazatelj enormne popularnosti Linčove u trenucima jahanja na patriotskom zanosu, rad (u takvim slučajevima sveprisutnog) Dežurnog Umetnika, pevača Erika Hornera, koji je njoj posvetio svoju pesmu Ona je heroj.
Nakon oslobađanja napor vlasti bio je usredsređen na dokazivanje prisustva amnezije kod Linčove. Iz vojnobolničkog kompleksa Walter Reed stizale su tvrdnje o potpunoj amneziji vezanoj za pomenute događaje. Međutim, njen otac Greg Linč kategorički je demantovao takve priče, tvrdeći da njegova ćerka ima dobro pamćenje, kao što je to bilo i ranije. Kontroverze je samo pojačao otkaz portparola Pentagona Viktorije Klark (iz „zdravstvenih razloga“) nakon medijskog pritiska u vezi sa ovim slučajem. Otkaz je odmah prihvaćen. Svega tri meseca posle toga objavljeno je da „zaboravna“ Džesika piše knjigu o događajima koji su obišli svet. Umesno je bilo postaviti pitanje da li je Džesika zaista rapidno počela da zaboravlja ili je nekome takav razvoj situacije i te kako odgovarao. U skladu s tim bile su i cinične primedbe da će, ako recenzent knjige bude Pentagon, knjiga biti prilično „tanka“.
Konačno, sredinom novembra na knjižarskim policama pojavila se (autorizovana) biografija Džesike Linč: I ja sam vojnik (I Am a Soldier, Too: The Jessica Lynch Story). Knjigu je na 207 stranica objavio Knopf a Linčova je za nju dobila milion dolara. Ona pokriva svih osam dana: od upadanja konvoja u zasedu 23. marta, pa sve do oslobađanja 1. aprila. Džesika spominje i Mohameda al Radžafa, iračkog advokata, koji tvrdi da ima presudnu zaslugu za njeno spasavanje, iako se ona toga ne seća. Kao ni verovatnog seksualnog zlostavljanja, pošto su lekarski naknadno ustanovljene povrede u predelu analnog otvora. Ona je, zajedno s roditeljima, insistirala da se svi ti detalji pojave u knjizi, kako bi sve relevantne informacije bile javno obznanjene. Ipak, priznaje da onaj period koga se ne seća (navode se tri sata koja „nedostaju“) u knjizi čita kao događaje koji su se desili nekom drugom. Takođe, tvrdi da preskače one delove koji su preteški za oživljavanje i koji mogu uticati na to da se njeni roditelji rasplaču. Srećna okolnost je – otkriva – da su prvobitne bojazni o trajnom paralizovanju bile neosnovane. Međutim, verovatno će najveću pažnju privući opis tretmana u iračkoj vojnoj bolnici, koji je bio potpuno drugačiji od onoga o čemu su brujali američki mediji. Kao indikativan primer navodi se medicinska sestra koja je Džesiki pevala pesme pred spavanje da bi joj ublažila bolove. I to su bile dobre pesme, kako je primetila. A, navodno, „zloglasni“ lekari bolnice u Nasiriji istovremeno su u državnim medijima Sadama Huseina prozivani kao „izdajnici“. Toliko o tome.
Kao što je uobičajeno u slučajevima kada autor nema dovoljno spisateljskog talenta i(li) iskustva, sam čin pisanja knjige poveren je poznatom novinaru Riku Bragu, čoveku koji izaziva burne reakcije u javnosti. Naime, Brag je suspendovan u „Njujork Tajmsu“ zbog naplaćivanja honorara za tekstove koje nije on napisao. Kasnije je i konačno dao otkaz u „Njujork Tajmsu“. Zanimljivo je da je dotični novinar dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo. Kao još veći kuriozitet, u čitavu priču dospeo je i čuveni porno-magnat Leri Flint (vidi Formanov film People Vs Larry Flynt). Naime, Flint je izjavio da poseduje fotografija obnažene Džesike Linč, ali da ih ipak neće objaviti! Iako su propisno plaćene, došao je do zaključka da je Džesi „dobro dete i žrtva Bušove administracije“ i da fotografije neće ugledati svetlost dana. Nema potrebe govoriti da je ona, uzimajući u obzir planetarnu popularnost mladog redova, s ekonomske strane u čistom gubitku. Posebno kada se ima u vidu Flintova izričita tvrdnja (nasuprot „upućenima“ koji su izneli pretpostavke kako je u pitanju samo gornji deo tela) da je na fotografijama potpuno neodevena, i to u društvu nekoliko muških kolega vojnika.
Govoreći o svom zdravstvenom stanju, u intervjuu koji je dala magazinu „Time“, Linčova tvrdi da se, za razliku od vremena koje je provela u zarobljeništvu kada nije mogla pokrenuti ruke, ramena i leđa, niti sesti i ustati, danas oseća mnogo bolje. Delimično zahvaljujući i upornim vežbama, sada može da ustane i hoda, iako i dalje ne oseća svoje levo stopalo. Specijalisti očekuju da bi u naredne dve godine moglo doći do daljeg poboljšanja. I danas, nekih osam meseci posle, Linčova ne oseća svoje levo stopalo i redovno uzima 18 pilula protiv bolova, zbog čega noćima ostaje budna.
Prvih dana prodaje, knjiga nije prošla baš slavno. Neki mediji su odsustvo većeg interesa upadljivo upoređivali s memoarima Hilari Klinton, koji su pobudili mnogo veću pažnju čitalaca. To je podstaklo i neke kritičke komentare, kao što su sumnja da je knjiga objavljena tako brzo isključivo da bi se ostvario što veći profit, dok su još sveža sećanja na rat. Teško da takva knjiga može biti dobro napisana, tvrdi se. Drugi kritičari, opet, ističu da su njeni konzumenti isključivo iz redova patriotskih budala i da liberali nikako ne bi trebalo da je kupuju. Osim ako redov Džesika Linč ne bi govorila o tome da bi vojsku trebalo razoružati. A priznaćete, bilo bi to isuviše ambiciozno očekivati od nje.
Usuđujemo se da primetimo kako ovde nedostaje još važna bitna stvar. Prilikom promocije je izrečeno da je svrha ove „priče to da ljudi potpuno razumeli zverstva rata. Ali njena priča je više od samo jednog incidenta.“ S tim ne možemo da se ne složimo, ali su mnogi svakako očekivali (i iščekivali) da se tu negde barem spomenu i žrtve iračkog naroda. Nigde ni traga refleksije da je u pitanju bio agresorski rat, da se još uvek (i sve više) američke trupe doživljavaju jedino kao – okupatori. Očekivanja o takvom kritičkom pristupu nisu se obistinila. Ali, ruku na srce, bilo bi možda previše tražiti od jedne prostodušne devetnaestogodišnje devojke iz američke provincije (zapadna Virdžinija) reminiscencije tipa „Šta sam ja uopšte radila tamo?“. Od osobe koja ističe da je najveći šok doživela ugledavši tamošnje puteve, koji su bili puni peska (!), i kako je misija bila potpuno drugačija (ajde!) od očekivane. Sve što ona i njena porodica žele (s punim pravom) jeste da ponovo žive normalno, daleko od svake medijske pompe. Džesika ionako svih tih osam dana zatočeništva nije imala nikakvu informaciju o tome šta se dešava u spoljnjem svetu, niti da je postala svojevrsna heroina modernog doba, a njeno lice i ime poznati širom sveta. Nadajmo se da će imati prilike da se vrati na koledž i konačno vidi Havaje. A i udaje se sledećeg leta. To je sve. A na neugodna pitanja, pre nje bi trebalo da odgovaraju neki drugi.
Iako je uspela da demistifikuje mnoge stvari vezane za nju samu i famu stvorenu oko drugog zalivskog rata, iako će njena autobiografija možda postati bestseler, iako je već dobila avansnih milion dolara; sve je to mnogo manje od uticaja prvobitno puštene priče. Znate već kako ide ono o lažima i demantiju. A što se tiče para, ovih dana su Kongres i Senat odobrili još 87 milijardi dolara za održavanje trupa u Iraku i Avganistanu. Nikoga ne zanima šta „pravi“ svedoci imaju da kažu, posebno ne one koji su tim svedocima već namenili određenu ulogu (vidi slučaj Milana Veruovića). Linčova se javno obratila naciji svega dva ili tri puta za osam meseci, i to je više-nego-nedovoljno za bilo kakvu ozbiljnu recepciju onoga što ona ima da kaže širokoj publici. Prigovor koji se odnosi na pitanje da li ona ima šta da kaže je – irelevantan. Kad je to već tako, raspitajte se mogu li negde da se nađu nekakve pilule za amneziju. Uzimanje dobrovoljno. Izgleda šašavo, ali posle toga glava više ne boli. Ne verujte meni. Pitajte Džesi.
Ona se seća prvih nekoliko minuta dolaska, ali ovo može ispričati samo kada zatvori oči. „Osećala sam se kao da sam vezana za krevet“, rekla je, ali nije bilo ničega što ju je držalo za njega izuzev težine njenog vlastitog pocepanog, razmrskanog tela. Nije osećala noge, nije mogla pomeriti stopala, nožne prste. U delovima tela koje je mogla da oseća, nije bilo ničega osim bola. Bilo je to kao da su same kosti naoštrene i probadaju je iznutra.
Pokušala je da se pomeri. Ništa.
Mislila je, tupo, šta to ima da znači. „Ja sam paralizovana.“ Ali to ne može biti tačno, zar ne? Da li paralizovane ljude boli toliko?
To nisu bili samo njeni udovi, već i leđa, sve iznutra, glava. Bila je preslaba za vrisak i bila je uplašena, toliko uplašena kao što je bila i u džipu. Pokušala je da fokusira oči, ali je izmaglica – dovoljna da razlikuje ljude od nameštaja – bila sve što je uspela da vidi.
Da li su joj i oči povređene?
Ne, samo je izgubila svoje naočare.
Iz kruga lica čula je engleski. Jedno od tih lica nagnulo se bliže.
„Nemojte me povrediti“, bilo je prva stvar koju je rekla.
„Neću te povrediti“, reklo je lice.
Ona mu nije verovala.
Bila je budna još samo nekoliko minuta oko, i u vojnoj bolnici u Nasiriji. Teško je reći koliko dugo, s obzirom na bolove. Bila je u šoku kada je unesena i sada je polako klizila u i izvan svesti, ubeđena da irački lekari i medicinske sestre koji su kružili oko nje planiraju da je povrede još više, nikako da je leče. Više od dva sata oni su joj zavijali i ušivali rane, uklanjali dren iz kostiju i premeštali veće smrskane komade, u grubo poravnanje unutar njenih ramena, nogu, stopala i grudi.
* * *
„Gde je Džesika Linč? Gde je Džesika Linč?“ U svojoj sobi, Džesi se ispod pokrivača naježila od straha. Šta ako su to Sadamovi ljudi, koji dolaze da je ponovo uzmu? Nema veze što su te reči bile na engleskom; tako mnogo Iračana govori engleski. „O, Bože“, Džesi je mislila, „ne dozvoli da budu oni.“ Nije mogla jasno videti vrata zbog zavese. Ležala je, njena jača ruka pritezala je plahtu sve do vrata, i odbijala je da odgovori. Bilo je neke svetlosti u prostoriji, dovoljno da vidi siluetu čoveka koji je ušao. I tada, baš kao što je priželjkivala, vojnik je sta(ja)o kod njenog kreveta.
Skinuo je šlem, da bi mogla bolje da ga vidi. „Džesika Linč“, rekao je, „mi smo vojnici Sjedinjenih Država, i ovde smo da bismo te zaštitili i odveli kući.“
Nije znala šta da kaže, još uvek toliko uplašena čak i da misli, pa je izgovorila prvo što joj se pojavilo u glavi.
„Ja sam američki vojnik, takođe.“
(Odlomak iz knjige I Am a Soldier, Too: The Jessica Lynch story)
Prevod: D. P.
