Venera pamti, grli i obnavlja ono što je istrošeno

Muzej savremene umetnosti u Beogradu ovog petka, prvi put u Srbiji, otvara retrospektivnu izložbu Preventivni mir najznačajnijeg savremenog italijanskog i svetskog umetnika Michelangela Pistoletta, koji je, u odličnoj fizičkoj i mentalnoj formi, prošle godine ušao u devetu deceniju života. Omaži u Italiji tim povodom nisu izostali; čak tri muzeja, Castello di Rivoli – Muzej savremene umetnosti u Torinu, DART – Chiostro di Bramante u Rimu i Palazzo Reale u Milanu su tokom 2023. godine slavile rođendan obožavanog maestra Pistoleta, kako ga svi u patriji zovu. Kada su ga pitali da li se tako i oseća, odgovorio je, elegantan i nasmejan, kao i uvek, sa šarenom ešarpom oko vrata i borsalinom na glavi: “Naravno, jer ja i jesam bio učitelj (maestro) godinama. Ali, najviše sam učenik samom sebi. Biti učitelj znači imati znanje i prenositi ga. A ja istražujem, i kada nešto saznam, ja to i podelim”.

Kroz svoju društveno-politički i etički angažovanu umetnost Pistoleto se već šest decenija suprotstavlja dominantnim političkim ideologijama i komercijalnoj logici sistema umetnosti (kolekcionari, galerije, muzeji savremene umetnosti). Rođen u gradu Biella, u regiji Piemonte, formira se u očevom slikarskom ateljeu i sa njim počinje da restaurira slike i da obilazi antikvarnice i muzejske postavke. Zadivljen jednom kolekcijom srednjovekovnih skulptura u galeriji Sabauda u Torinu, kao i hijeratičnošću vizantijskih ikona na zlatnoj pozadini (koji su za njega bili kontrast dramatičnoj posleratnoj situaciji oskudice u Italiji, na koju je želeo da zaboravi), četrnaestogodišnji Pistoletto kupuje od nedeljnog džeparca svoju prvu drvenu skulpturu Bogorodice sa Hristom u naručju od jednog starinara, i to na rate. Kasnije će ta ista skulptura naći svoje mesto u njegovoj instalaciji Minus objekti upriličenoj u umetnikovom studiju u Torinu 1966. godine.

foto: oak taylor-smith

AUTOPORTRET VREMENA

Ali, prvo o njegovoj seriji Slika u kojima se ogleda (Quadri specchianti), sa početka šezdesetih, koja mu je otvorila vrata najuticajnijih svetskih galerija i koja je temelj njegovog celokupnog opusa. Prvo delo iz serije je Uomo grigio di schiena (Muškarac u sivom sa leđa). Radi se o nerđajućoj čeličnoj ploči veličine 200×120 cm, na kojoj je u desnom uglu naslikan na tankom papiru, prateći konture fotografije u prirodnoj veličini, lik muškarca okrenutog leđima posmatraču.

Ovim delom Pistoleto ruši tradicionalni pristup slici: zahvaljujući površini čelične ploče izglancanoj do te mere da u njoj može da se ogleda kao u ogledalu, umetnik uvodi u sliku i posmatrača, ali i sam prostor u kojem je delo izloženo. Samim tim što se u njemu ogleda, posmatrač takoreći nastanjuje to isto delo u narativnom kontekstu koji uključuje stvarne pokrete i okolnu strukturu. Ovde govorimo o takozvanom “otvorenom” umetničkom delu koje se uvek iznova menja kad god pred njega stane novi posmatrač ili ono biva smešteno u novi izložbeni prostor. Pistoleto naglašava da je ovom serijom uneo u sliku dimenziju, ne samo predstavljenog, nego i realnog vremena, a uključivši u delo i posmatrača i ambijent u kome se nalazi, stvorio autoportret sveta koji nam nudi duplu perpektivu, okrenutu i ispred i iza naših ramena, dovodeći tako u dodir umetnost i život.

I tako, sa nepunih trideset godina, Pistoleto munjevito doživljava svetski uspeh: najuticajniji galeristi koji šezdesetih predstavljaju američke pop art umetnike, Leo Castelli u Njujorku i Ileana Sonnabend, galerista iz Pariza, otkupljuju u bloku čitavu seriju Slika u kojima se ogleda, čin koji umetniku iz Bielle otvara vrata uticajnih svetskih galerija i muzeja. Ali, on se nedugo zatim opire tržišnom sistemu umetnosti, ne želi da bude deo bilo kog galerijsko-muzejskog klana, samo jedan (brend) od mnogih. U svom torinskom stanu-ateljeu, bivšoj štampariji, početkom 1966. godine realizuje grupnu instalaciju od dvadesetak disparatnih predmeta pod imenom Minus objekti, koja se, paradoksalno, čini kao kolektivna izložba jednog umetnika: vitrina u kojoj je izložen plavi kombinezon poprskan bojama, crno-bela fotografija Jaspera Johnsa, cvet ruže od nagorelog kartona, par stubova od cementa, ona drvena skupltura Bogorodice koju je kupio u detinjstvu opervažena narandžastim pleksiglasom na drvenoj sokli itd… Ovim delom Pistoleto krši dogmu koja stil jednog umetnika prepoznaje kao standardizovan komercijalni brend.

ARTE POVERA

Minus objekti “ne žele da budu konstrukcije ili izmišljotine novih ideja, kao što ne žele da budu predmeti koji mene predstavljaju, da budu nametnuti ili da mene nametnu drugima, već su to predmeti kroz koje se oslobađam nečega – nisu konstrukcije već neka vrsta oslobođenja – ne smatram ih viškom nego manjkom predmeta (igra reči: Oggetti in meno tj. Minus Objects tj. Manjak predmeta, prim. aut), u smislu da oni sa sobom nose konačno eksternalizovano osećajno iskustvo”. Kako je pojasnio Pistoleto u razgovoru sa Germanom Celantom, kustosom, teoretičarem i istoričarom umetnosti, na čiju inicijativu u Italiji nastaje umetnički pokret Arte Povera, kojem se, pored Pistoleta, pridružuju i Boetti, Zorio, Fabro, Anselmo, Piacentino, Gilardi, Prini, Kounellis, Merz, Paolini i Pascali.

Upriličena krajem 1967. godine u galeriji Bertesca u Đenovi, kolektivna izložba ovih umetnika različitih senzibiliteta, na tragu rezultata umetnika Nove avangarde (Konceptualna umetnost, Minimal Art), sadrži njihova dela zajedničke etičke implikacije. Radi se o umetnicima koje interesuje promišljanje fizičke, energetske i metamorfne osobenosti primarnih materijala kao što je zemlja, vatra, voda, zatim biljke i životinje, ali i industrijski proizvodi poput neonskih tuba, stakla, čelika, cementa, od kojih su njihova umetnička dela i sačinjena. U tom smislu, Pistoleta možemo smatrati začetnikom pokreta Arte povera, jer njegovi Minus objekti datiraju nekoliko godina pre osnivanja ove “umetničke gerile”. Njegovo umetničko istraživanje tih godina je Germana Celanta i ponukalo da teorijski razmatra osnovne koncepte pokreta i nazove ga imenom Arte Povera, u kojem pojam povera (siromašna) ne podrazumeva nedostatak novca ili nedostatak bilo čega. I da parafraziram Pistoleta, tu se ne radi ni o kakvom odsustvu već o suštini (opet igra reči: odsustvo-assenza i suština-essenza).

foto: alessandro lacirasella

VENERA

Pre no što stavim tačku na ovaj kratki priručnik o osnovama Pistoletove umetničke poetike, a u nameri da ne pokvarim iznenađenje Beograđanima koji će i sami moći da istražuju njegova dela u prostorijama beogradskog Muzeja savremene umetnosti, neverovatno, ali prvi put, hoću da se osvrnem još na to kako je nastalo njegovo najpoznatije delo iz 1967. godine Venera od krpa (La Venere degli stracci).

Mogućnosti se rađaju i iz instinkta, pomislio je Pistoleto kada je jednog dana prolazio pored prodavnice u kojoj su bili izloženi predmeti za baštu, Snežane, patuljci, pa i Venera od cementa (kopija Praksitelove Afrodite Knidske), koja mu je zapala za oko. Po povratku u atelje, smestio ju je pokraj gomile krpa, koje je kupovao na kilograme, a koje su mu koristile da očisti ostatke od boja sa površina Slika koje se ogledaju. “Jednostavno sam je zamolio da mi učini uslugu i da pridrži svu tu gomilu krpa uza zid.” Okrenuta prema krpama i zidu, a leđima posmatraču, Venera je tako, po umetnikovim rečima “postala potencijalno pamćenje koje fizički obuhvata i regeneriše svaki element koji dospe u stanje istrošenosti”. Polaritet koji se rađa između viševekovnog ideala ženske lepote oličenoj u Veneri i gomile raznobojnih krpa, simbola propadanja i istrošene robe, tokom vremena je imalo razna tumačenja (kritika konzumerstva, recikliranje, marginalizacija siromašnih).

Maestro Pistoleto je pre nekoliko meseci poklonio Napulju još jednu Veneru od krpa, nakon što je prva, u julu prošle godine, stradala u požaru koji je izazvala osoba sa psihičkim problemima. Tu radosnu vest podelio je i sa obožavaocima (upravo tako) na svom Instagram profilu. Nova napuljska Venera je, poput Feniksa, rođena (restaurirana) iz pepela prethodne i postavljena na Piazza Municipio (Opštinski trg) kao simbol otpora, ponovnog rađanja i nade. Pre nego su saznali da će Pistoleto pokloniti novu Veneru njihovom gradu, građani Napulja su organizovali crowdfunding kako bi sa svotom prikupljenog novca renovirali instalaciju i vratili je tamo gde je i bila, na otvorenom javnom prostoru, na kontemplaciju svim ljudima koji se tu nađu. Prikupljena sredstva su na kraju uplaćena na račun dvaju građanskih udruženja koja se bave problemima ljudi sa posebnim potrebama. Pistoleto se oduševio tim potezom Napolitanaca: “Srećan sam što rekonstrukcija Venere od krpa na Piazza Municipio donosi korist i spas mnogim ljudima kojima je to potrebno. Neka se Venerine krpe pretvore u novac neophodan za sprovođenje preduzetih inicijativa za oporavak, regeneraciju i reintegraciju”.

Maestrove ideje vezane za regeneraciju i reintegraciju, na širem globalnom nivou, Beograđani će imati priliku da otkriju kroz eksplikaciju pojma Treći raj – Formula stvaranja, na kome umetnik radi od 2004. godine do danas, a čija je počasna ambasadorka upravo Venera od krpa.