“A zatim će doći veseli kadrili,
Muzika će strasna da huji ko bura
Gospođe će biti u mletačkoj svili
Gospoda u ruhu od crnog velura.”
U Dubrovačkim poemama Jovan Dučić čak u dve pesme pominje velur, reč čiji pojmovni opseg obuhvata i simbole plemenitog porekla, bogatstva i društvenog uticaja. U svakodnevnom govoru, za oznaku luksuza i bogatstva koristiće se idiom “svila i kadifa”, gde je kadifa turska reč koja je podržana sinonimima baršun, somot, brokat i pliš.
Kada je odeća u pitanju, pliš, kadifa ili velur su, tokom poslednjih hiljadu godina, bili i ostali oznake svetovne i crkvene vlasti i moći, a majstori tkači, prenoseći kroz vekove tajnu svoga zanata, nastojali da u estetskom i dekorativnom smislu ovaj materijal uzdignu do virtuoznih visina, koje bi se u današnje vreme mogle smatrati čak i nedostižnim.
Iako se zna da starim Egipćanima nije bila nepoznata ova vrsta tkanine, njeno poreklo uglavnom se vezuje za Kašmir, područje između Kine, Indije i Pakistana, kao i za krajeve kojima je prolazio znameniti “Put svile”, trgovinska arterija između civilizacija Dalekog istoka i evropskog Sredozemlja.
U Evropu je velur stigao preko Vizantije, koja je početkom prošlog milenijuma vladala Južnom Italijom. Odatle se preneo do središnjeg dela Poluostrva gde je Firenca postala centar proizvodnje velura, a ubrzo se kao takmac na tržištu pojavila i Đenova, tada epicentar evropske produkcije tekstila, čijim je majstorima bilo zaprećeno čak i smrtnom kaznom ukoliko bi nekome odali svoju tajnu.
I upravo ovde, na toj zabrani, mogao bi da započne drugi deo ove priče u koju se, sredinom sedamnaestog veka, uključuje jedno siromašno selo u Južnom Tirolu, tada već dobrano smoždeno ratovima vođenim na ovim prostorima, te kugom i ostalim nedaćama. Ime mu je Ala i nalazi se u donjem planinskom toku reke Adiđe (zvanom Valagarina) pre nego se ona, probivši se kroz tesnac Ćeriano, razlije Padovanskom nizijom. Ala je reč koja u italijanskom jeziku označava krilo, tako da je, po lokalnom verovanju, naseobina nastala na mestu koje je, tokom svojih munjevitih preleta nad ovim prostorima, arhanđel Gavrilo dodirnuo vrhom svoje letačke opreme. Pretpostavka umnogome realnija, ali isto toliko i neosnovana, polazi od činjenice da je tu, u rimsko doba, bila stacionirana konjička formacija (ala) imperijalne vojske, dok su najbliže istini one tvrdnje po kojima je poreklo naziva ovog mesta teško dokučivo.
E, u tu Alu godine 1657. stižu, kao da su sa neba pali, dvoje izbeglica iz Đenove, čiji će pravi razlog dolaska baš ovde i baš tada ostati nepoznat. Pričalo se da su pobegli od kuge mada je njihovim zavičajem harala dvadesetak godina ranije. Neki pak tvrde da su oni tamo došli u sukob sa veoma strogim zakonima Đenovske Republike jer ih je neko, ni krive ni dužne, opanjkao. Međutim, činjenica je da su oni lokalnom parohu Alfonsu Buonakvistu ubrzo otkrili svoju tajnu: u svome gradu važili su za vrsne tkače velura.
Pošto u italijanskim govorima reč “đenoveze” znači isto što i u srpskom “Piroćanac”, može se pretpostaviti da ova razmena informacija nije obavljena “zarad lepih očiju”, već se baratalo nešto solidnijom valutom. Pater Alfonso je bio promućuran čovek, tako da je ubrzo okupio malu ali hrabru družinu seljana koja je inkognito otputovala do Đenove i tamo “pribavila” neophodne delove od kojih su njihova dva gosta sklopili prve razboje za tkanje velura. Ekspedicija je, zbog već pomenutih đenovljanskih zakona bila više nego rizična, ali se investicija isplatila. Proizvodnja je mogla da počne.
Bilo je potrebno samo nekoliko decenija (u daljoj prošlosti decenije vrlo kratko traju) da bi velur iz Ale postao veoma poznat u celoj Evropi. Godine 1747. bilo je evidentirano 15 manufakturnih radionica koje su zapošljavale oko 170 radnika i šegrta, dok je zenit dostignut 1827. godine: 33 radionice, više od dve stotine tkača, 170 pomoćnih radnika, 3600 komada najkvalitetnijeg velura godišnje, uz 250 tona svile. Od ove proizvodnje živelo je više od 1200 porodica iz samog mesta i bliže okoline.
Ovi podaci imaju mnogo veći značaj nego što je puka statistika. Prevedeno na jezik svakodnevice, ovo znači da je u Ali nestalo sirotinje. Svi građani su postali ili dobro stojeći ili veoma bogati. A pošto se naseobina nije širila, to je investirano u već postojeću urbanističku strukturu. Svaka kuća je ili obnovljena ili potpuno rekonstruisana, a na mestima ruševnih zgrada podignute su palate veoma vešto ukomponovane u već postojeće gradsko jezgro. Ugledne plemićke porodice iz tog kraja kao što su Picini, Malfati – Anđelini, Tadei, Gresta – Malfati, obnavljaju svoje palate ukrašavajući ih imponentnim portalima i gracioznim peristilima, a unutarnja dvorišta pretvaraju u minuciozne zelene oaze ispunjene biranim biljem i uređene u najboljem maniru tadašnje parkovske hortikulture. Na ulicama i sokacima malene Ale barok je divljao u svom punom sjaju.
Pošto je dolina Adiđa najkraća i najpristupačnija saobraćajna veza koja spaja srednju Evropu sa srcem Italijanskog poluostrva i Rimom kao centrom katoličanstva, ovuda su veoma često prolazile ne samo vojske, već i poslanstva, delegacije i pojedinci visokog ranga i zvučnih imena. Ala se zato, sa svojim plemićkim palatama, pokazala kao veoma ugodno svratište za mnoge krunisane glave, kao i one koje je tek trebalo da to postanu. Tu su noćivali carevi: Karlo Peti Habzburški, te njegov sinovac, takođe car, Maksimilijan Drugi, pa još jedan znameniti Habsburg Karlo Šesti, pa njegova kćer Marija Terezija, tada tek udata za Franca Prvog od Lorene, na radnom mestu Cara svetog Rimskog Carstva, potom neizbežni Napoleon Bonaparta, pa ruski car Nikolaj Prvi Romanov i mnogo drugih plemenitih glava nešto nižeg ranga i zvanja.
U Ali se posebno bio odomaćio mlađahni Vofgan Amadeus Mocart, čiji je vispreni otac Leopold, kao uspešan menadžer svog maloletnog sina, ugovarao nastupe po italijanskim dvorovima. U Ali je prvi put boravio avgusta 1771. godine kada je u Palati Picini održao veoma posećen muzički recital svirajući na jednom dosta čudnom, portabl klaviru koji je njegov tata, za svaki slučaj, uvek nosio sa sobom. Tu je svraćao još dve naredne godine, a ovi njegovi boravci su doprineli da u narednom stoleću Ala izađe na dobar glas kao značajno stecište vrsnih muzičara i mesto održavanja značajnih koncertnih priredbi. U istoj toj palati u kojoj je nastupao mladi Mocart, italijanska pijanistkinja bugarskog porekla Temenuška Veselinova osnovala je 1996. godine Muzej starih klavira, koji raspolaže sa 39 eksponata, instrumenata različitih modela i formi. Svake prve nedelje u mesecu, Veselinova priređuje mini koncerte kada za svoju dušu svira Mocarta u sali gde je on lično kao dečak nastupao.
Početkom jula svake godine, uske uličice Ale se tokom tri dana sele u sedamnaesti vek. Kapije starih palata se otvaraju posetiocima, dvorišni parkovi pretvaraju u koncertne podijume, nastupaju pijanisti, orkestri harfi, ulicama paradiraju maskirani građani obučeni u nošnje od pre tri veka, priređuju se radionice za decu gde se tumači istorija i tehnika svilarstva, gostuju kamerne pozorišne družine… I sve se to, za razliku od sličnih proslava i vašara, dešava na jednom posebnom nivou, sa posebnim ukusom ne samo starih vremena nego i uz dodatak posebne brige za red i harmoniju kao dokaz da i sećanje na nekadašnje zlatno doba treba da bude dostojno tog vremena i u skladu sa njim.
Samo tako se za ono što je bilo može reći da nije bilo uzalud. ¶
