Sep Blater, predsednik FIFA-e, potvrdio je da Afrika ostaje „prva opcija“ za Mundial 2010, uprkos seriji tragedija sa velikim brojem ljudskih žrtava u nekoliko afričkih zemalja u poslednjih mesec dana. Međutim, u zapadnim medijima već su se pojavili komentari u kojima se izražava sumnja da će Afrika 2010. biti sposobnija da organizuje najveće svetsko takmičenje na najvišem nivou. Tri prethodna svetska prvenstva – u Italiji 1990, SAD 1994. i Francuskoj 1998 – bila su organizovana u ekonomski razvijenim zemljama sa svom neophodnom infrastrukturom i velikim organizacionim iskustvom, a isto važi i za naredno, iduće godine u Južnoj Koreji i Japanu i ono 2006, u Nemačkoj.
CRNI MESEC: Poslednja nesreća u Akri (Gana), koja je donela novi veliki minus afričkoj kandidaturi, bila je kulminacija „crnog meseca na Crnom kontinentu“. Sve je počelo 11. aprila u Johanesburgu (Južna Afrika) kada je na lokalnom derbiju između Orlando Piratsa i Kajzer Čifsa u neredima stradalo 43, a povređeno 160 ljudi. Samo 18 dana kasnije u Lubumbašiju (Demokratska Republika Kongo, bivši Zair) u sukubu navijača dva lokalna tima bilo je 18 mrtvih i 51 povređen. Početkom maja u Obali Slonovače obračun dve navijačke grupe završen je sa 39 povređenih i (samo) jednimmrtvim. Usledila je tragedija u Akri, po broju žrtava treća najveća na fudbalskim stadionima.
Avule Kuaje (Awule Quaye), fudbaler španske Malage, bio je svedok tragedije. On je, naime, pozajmljen timu iz glavnog grada svoje domovine Harts of Oak, ali nije igrao utakmicu na kojoj se dogodila tragedija, jer mu nije bio stigao takozvani međunarodni transfer. Rival njegovom timu bio je Kumasi Ašanti Kotoko, ljuti gradski protivnik. Kuaje podseća da su mnogi mečevi ovih rivala doneli ozbiljne incidente, ali ovoga puta izgleda da je za sve kriva policija. Navijači Kotokoa jesu izazvali incident posle drugog gola Hartsa (2:1), ali je nesreća dobila tragične razmere kada je policija bacila suzavac na navijače i izazvala ljudski stampedo u kome su smrtno stradale 123 osobe. Portparol vlade u Akri Elizabet Ohene potvrdila je da je policija „neadekvatno delovala“, dok šef policije Ovusu Poku obećava „opsežnu istragu i kažnjavanje svih čija se krivica bude dokazala“.
Mark Zigler, portparol FIFA-e, potvrđuje da FIFA i dalje računa sa kandidaturom Afrike. On je najavio da će 5. jula u Buenos Ajresu biti objavljen plan za poboljšanje bezbednosti na stadionima širom sveta. Ovu akciju planira Komitet za hitne akcije FIFA-e. FIFA je odavno naredila uklanjanje metalnih ograda koje odvajaju tribine od terena, ali očito je da će biti potrebne još neke mere. I površna analiza najvećih tragedija pokazuje da je u većini slučajeva krivac za tragediju ljudski faktor: ili je na stadionu bilo (mnogo) više ljudi nego što je dozvoljeno i predviđeno, ili su instalacije i sam objekt bili dotrajali, ili su violentni navijači izazvali nesreću. Malo je tragedija za koje se može reći da su bileiznenađujuće i nepredvidive.
AFRIKA I MI: Istog dana kada je svet obišla vest o tragediji u Akri, agencije su javile i o 130 povređenih (38 policajaca) i 98 uhapšenih u Splitu posle prve finalne utakmice hrvatskog kupa između Hajduka i Dinama (0:2), a takođe i o 17 povređenih u sukobima navijača i policije u Beogradu prilikom finala jugo-kupa Crvena zvezda – Partizan (0:1). Povređeni i uhapšeni u Splitu i Beogradu ne spadaju u ovu priču, jer ni povod nije isti pošto se ne radi o nesreći, ma ko za nju bio kriv, već o provokaciji sa očiglednim političkim namerama kao recidivom svega što se na prostoru bivše SFRJ dešavalo u poslednjih desetak godina. Uostalom, raspad SFRJ simbolično je počeo – doduše nimalo simboličnim činom, posle tuče navijača i policije uz čuveni „kung-fu“ Zvonimira Bobana na jednog policajca – 13. maja 1990. u Zagrebu, uoči meča Dinamo – Crvena zvezda. Otad su, u našem slučaju, stadioni postali „javne tribine“ za izražavanje svega i svačega, od nacionalne mržnje do ekonomskog, socijalnog i političkog nezadovoljstva. Ali, to je već „balkanska tema“ koja sa afričkom tragedijom ima zajedničku samo scenografiju – stadion.
24. 5. 1964, Lima: 318 mrtvih, 500 povređenih. Policija je na navijače koji su protestovali zbog poništenja jednog gola bacila suzavac, nastao je stampedo, a izlazi su bili zatvoreni;
23. 6. 1968, Buenos Ajres: 74 mrtva i 150 povređenih pri pokušaju izlaska sa stadiona;
2. 6. 1971, Glazgov: 66 mrtvih i 140 povređenih prilikom rušenja dela tribina;
20. 10. 1982, Moskva: 340 mrtvih i oko 1000 povređenih u stampedu prilikom pokušaja ulaska na stadion na kome su igrali Spartak i Harlem (Holandija) u okviru Kupa UEFA. (Sovjetska vlast priznala je samo 69 mrtvih.);
11. 5. 1985, Bredford (Engleska): 56 mrtvih posle požara na stadionu;
29. 5. 1985, Brisel: 39 mrtvih i stotinak povređenih na stadionu Hejsel, neposredno pre finala Kupa šampiona Juventus – Liverpul;
12. 3. 1988, Katmandu (Nepal): 100 mrtvih i 93 povređena zbog zatvorenih izlaza na stadionu;
15. 4. 1989, Šefild: 95 mrtvih i 170 povređenih iza zatvorenih vrata stadiona u Šefildu;
16. 10. 1986, Gvatemala Siti: 84 mrtva i 150 povređenih zbog prebukiranosti stadiona prilikom meča Gvatemala – Kostarika u kvalifikacijama za Mundial u Francuskoj;
11. 4. 2001, Johanesburg: 43 mrtva i 155 povređenih prilikom pokušaja nasilnog ulaska na stadion;
9. 5. 2001, Akra (Gana): 123 mrtva i 93 povređena posle suzavca koji je policija bacila na navijače izazvavši paniku.
