Ulica što deli Istanbul i Amsterdam

foto: robert čoban

Vladislav Skarić se rodio i umro u Sarajevu. Ovaj poznati istoričar i dopisni član SANU potiče iz bogate srpske građanske porodice – njegov otac Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. Nalazi se u ulici Sime Milutinovića, nedaleko od Hotela Central i u njoj je danas Muzej književnosti i pozorišne umjetnosti. Ulica koja nosi njegovo ime spaja dve poznate sarajevske džade – Ferhadiju i Ulicu Zelenih beretki, a tokom Sarajevskog filmskog festivala deli dva sveta – Istanbul (neke će Sarajlije reći i Damask) i Amsterdam.

Naime, Ferhadija, nekadašnja Ulica Vase Miskina i Baščaršija na koju se ona nastavlja, prepune su ljudi obučenih prema pravilima muslimanske vere. Od marama koje pokrivaju glavu žena do feredža koje im otkrivaju samo oči. I muškarci takođe izgledaju prema pravilima koje nalaže islam. Među njima ima i turista iz Turske i arapskih zemalja, ali i sve više domaćih. Prodavnice rukotvorina, buregdžinice i ćevabdžinice prepliću se sa čajdžinicama i nargila-barovima. Iz nekih lokala u pasažima trešti glasna narodna muzika.

Onda prođete manje od “206 koraka dužine tog sokaka” Ulice Vladislava Skarića i ulazite direktno “u Amsterdam”. Naime, Ulica Zelenih beretki u delu između Hotela Evropa i Narodnog pozoriša tokom sedam dana SFF-a u popodnevnim i večernjim satima zatvorena je za saobraćaj i prepuna mladih ljudi koji stoje za šank-stolovima kafića, piju zanatska piva i koktele i plešu uz stranu muziku. Iz jednog lokala glasno se čula i Jel’ Sarajevo gdje je nekad bilo Dina Merlina na opšte oduševljenje gostiju koji su dizali ruke visoko u vazduh. Dva sveta, Azija i Evropa, koje deli samo Ulica Vladislava Skarića.

foto: robert čoban

U DVORIŠTU DŽAMIJE FERHADIJA

Narednog jutra prošao sam tim sokakom i u dvorištu džamije Ferhadija ugledao novi mezar na kojem piše “Abudlah Sidran 1944–2024”. Slavni pisac i scenarista sahranjen je na svega par koraka od Bečke kafane Hotela Evropa u kojoj je najviše voleo da sedi. Tu smo se prvi put i videli kada sam ga 2019. (uspešno) nagovarao da dođe u Novi Sad na konferenciju “Book Talk”.

Sidranov grob u Ulici Vladislava Skarića nalazi se tik uz ogradu bašte susednog kafića. Neke Sarajlije sa kojima sam razgovarao protive se tome da se pokojnici i dalje ukapaju u groblja u centru grada. “U Veneciji je to još Napoleon prekinuo 1807. kada im je otvorio groblje na ostrvu San Mikele i naterao ih da prestanu sa sahranjivanjem u portama gradskih crkava”, veli jedan moj sagovornik.

“Think global, read (eat, drink…) local”, moja je parola koje se pridržavam gde god putujem po svetu, posebno u regionu u kojem svi govorimo i razumemo više-manje isti jezik. Kupio sam “Dnevni avaz” i “Oslobođenje”, jedine dve dnevne novine u Federaciji BiH, seo u kafić tik uz Sidranov grob i poručio tursku kafu koju ovde zovu “bosanskom”, a u Republici Srpskoj “domaćom”.

Prelistavam dnevnu štampu dok iz zvučnika kafića ide hit Crvene jabuke iz 2000: ”Redaju se slike / šetaju Miskinovom djevojke kao vile / davno prošlo vrijeme /sve ste moje bile”.

Nekadašnja Miskinova, Ulica Vase Miskina je par koraka od mesta na kojem sedim, a poznata je i po masakru koji se tu desio na početku rata u BiH 27. maja 1992. kada je u redu za hleb od granata ispaljenih sa položaja Vojske RS poginuo 26 a ranjeno 108 žitelja Sarajeva. Neposredno posle toga Savet bezbednosti UN je uveo sankcije SR Jugoslaviji. Ime Ferhadija ova ulica je nosila sve do 1928. kada je spojena sa Saračima na Baščaršiji i nazvana Ulicom Prijestolonasljednika Petra, po Petru II Karađorđeviću. Tokom okupacije u Drugom svetskom ratu, ponovo je ponela naziv Ferhadija, a nakon 1945. dato joj je ime Ulica Vase Miskina, po Vasi Miskinu Crnom, predratnom i poratnom sekretaru Mjesnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Sarajevo, borcu NOB-a i narodnom heroju. Naziv Ferhadija ulici je vraćen 1993. godine.

Vraćam se dnevnoj štampi i aktuelnim događajima: dominiraju, naravno, izveštaji sa Sarajevskog filmskog festivala čijim je crvenim tepihom, sem svetskih zvezda poput Meg Rajan i Džona Turtura, (i) ove godine suvereno dominirala naša Jasna Đuričić, zvanično najbolja evropska glumica. Jasna svoju popularnost u Sarajevu duguje naslovnoj ulozi u filmu Quo vadis, Aida, kao i bosanskoj hit-seriji Znam kako dišeš, gde se takođe pojavljuje kao glavna glumica.

Druga tema u oba dnevnika bilo je trostruko ubistvo u Sanskom Mostu. Neki kolumnisti oštro su kritikovali vlast Federacije BiH i njene ministre što se nisu udostojili ni da prekinu letovanje a kamoli da proglase Dan žalosti. Prošlogodišnje takođe trostruko ubistvo u Gradačcu, koje je usput bilo i femicid, prouzrokovalo je Dan žalosti zbog kojeg je SFF jednog dana (16. avgusta 2023) otkazao sve filmske projekcije i prateće programe i organizovao tribinu o femicidu. Kolumnista insinuira da Dan žalosti ove godine nije proglašen pre ponedeljka 25. avgusta kako bi se festival završio, a brojni gosti i turisti otišli iz grada. Istog dana stiže nam i vest o tragičnom požaru u Novom Sadu u kojem je stradala šestočlana porodica zbog čega je proglašen Dan žalosti u gradu.

Istog popodneva, dok sam kupovao vodu u marketu preko puta našeg hotela, čuo sam razgovor kasirke i jedne žene: obe žale poginule, ali kažu isto što i brat ubice za “Dnevni avaz” – “ne bi on tek tako ovo napravio!” Svi govore kako je mobing nad “malim čovekom” nešto što se dešava na svakom koraku.

SRPKINJE U SARAJEVU

Sa druge strane, ima i “manjih ljudi” od našeg “malog čoveka”. To su, naime, migranti. Ni u Srbiji ni u BiH niko nije ni pomenuo mogućnost da se na neki način obeleži pogibija “najmanje 11 migranata” koji su se utopili u čamcu što ih je prebacivao preko Drine. Kao da je reč o mačićima ili nekakvim bezličnim statističkim brojevima.

“U našem regionu skoro svaki dan ima toliko zločina i tragedija da bi ovdje mogao stalno da bude Dan žalosti”, primećuje pozorišni reditelj Haris Pašović sa kojim pijem kafu dan kasnije u Bečkoj kafani. Haris priča o tome kako se naša društva radikalizuju na verskoj i nacionalnoj osnovi posebno kada je reč o medijima i “eliti” i kaže da on i njegove kolege nisu učinili dovoljno da se to ne dogodi. Opet sa druge strane, slažemo se da običan svet živi svoje živote, sarađuje, trguje i druži se… Pašović za sredinu septembra priprema pozorišni Sarajevo fest, a za kraj tog meseca sprema se za dolazak u Novi Sad na naš “Book Talk” i Suboticu gde će se njegova predstava Svijet mogućnosti igrati na Festivalu profesionalnih pozorišta u Subotici. Predstava je inspirisana životima dece i odraslih sa autizmom i cerebralnom paralizom, njihovim porodicama i osobama koje o njima brinu.

Ljetnje kino Stari grad savršena je lokacija sa koje, osim pogleda na veliko platno, imate i savršeni pogled na sarajevsku lepoticu – zgradu Vijećnice koja se presijava sa druge strane Miljacke. Tu je bila festivalska premijera filma Megdan: Između vatre i vode koji je producirao Aleksa Balašević, sin pokojnog novosadskog kantautora. Aleksa se sa suprugom i ćerkom pojavljuje u filmu u jednoj par sekunudi dugoj kameo-sceni, dok njegova sestra Jovana, profesionalna glumica, ima jednu od zapaženih uloga. Na kraju filma, nakon što se ekipa filma poklonila sarajevskoj publici, mladi Balašević je održao poduži govor gde je, u maniru svog oca, nesebično pohvalio Sarajlije i njihovu tradicionalnu srdačnost i gostoprimstvo.

Tatjana Kos i Anđelka Matijević imaju dosta toga zajedničkog. Obe su Srpkinje iz centralne Srbije i u braku su ili vezi sa Bošnjacima iz Sarajeva; obe su se odlično snašle u gradu. Tatjana vodi jedan od najposećenijih regionalnih podkasta “Balkan Rules”, dok Anđelka radi na organizaciji događaja, trenutno je u timu Sarajevskog filmskog festivala. Pričaju kako ih je Sarajevo sjajno prihvatilo, ali su morale da nauče da igraju prema “pravilima grada”, što je često problem u našim regionalnim centrima koji su svi odreda promenili sastav stanovništva u protekle tri decenije.

Anđelka zna za moju ljubav prema filmu, grafičkom dizajnu i pop-kulturnim referencama i vodi me u dvorište knjižare “BuyBook” na izložbu NoMAD MOVIE ART – Filmski klasici očima hrvatskih autora koja je pre par dana otvorena u sklopu 4. Festivala u Centru, koji se održava u Radićevoj ulici. Izložba NoMAD MOVIE ART nastala je u produkciji Split Nomad Gallery, pop-ap art galerije, koja ovim projektom prvi put predstavlja radove van granica Hrvatske. Radi se o izložbi koja dizajnerima, ilustratorima i kreativcima pruža potpunu slobodu da interpretiraju filmske klasike kroz različite medije poput fotografije, ilustracije, grafičkog dizajna i tipografije. Izložba obuhvata 42 interpretacije filmskih klasika u formatu filmskog plakata nastalih u saradnji sa 35 autora. Među njima su Studio Šesnić & Turković, koji istražuju romantičnu magiju filma Kazablanka, Mate Žaja sa uzbudljivom atmosferom Hičkokovog Uhvati lopova i Vanja Cuculić koji interpretira nostalgičan šarm Vajlerovog klasika Praznik u Rimu.

CRVENI TEPIH

Poslednje večeri otišli smo u Narodno pozorište gde je organizovana Ceremonija dodele nagrada 30. SFF-a. Dočekuju nas crveni tepih sa motivima sa bosanskih ćilima, TV uključenja, slavne ličnosti i publika koja se gura na ogradama da ih vidi. Na pozivnicama je bilo naznačeno black tie / formal, ali se tog pravila gotovo niko nije pridržavao. Međutim, glamura sa bosanskim šmekom nije manjkalo. Cela ceremonija trajala je ne duže od 45 minuta, na sceni su se smenjivali članovi žirija i nagrađeni.

Znači li to da će Sarajevo nakon SFF imati samo svoje “Istanbul” lice?

Pa ne, ovaj grad je i pored svih promena i izazova ostao mesto susreta različitih civilizacija i uticaja. Tokom popodnevne šetnje gradom i penjanja basamacima strmih ulica južno od Miljacke kako bih potrošio kalorije skupljene od ćevapa i pita, gledao sam džamije, sinagoge, rimokatoličke i pravoslavne crkve… Posebno zanimjiv kontrast bio mi je prizor mermerne piete ispred Franjevačkog samostana gde se u pozadini nalazi stara zgrada Sarajevske pivare.

Na jednom mostu na Miljacki, na belom platnu velikim slovima ispisana je reč “Genocid”. Pomislio sam da će ispod pisati nešto o Srebrenici, međutim, ovoga puta bila je reč o Gazi. Radikalizacija ovdašnjih Bošnjaka na temu rata na Bliskom istoku i solidarnosti sa Palestincima svoj vrhunac je doživela krajem prošle i početkom ove godine kada su Koka-Kola kao i mnogi drugi brendovi bili izloženi bojkotu u prodavnicama i kafićima jer su dovođeni u vezu sa Izraelom ili Jevrejima.

Respektujući taj stav javnosti, i SFF je “Počasno srce Sarajeva” dodelio palestinskom reditelju Eliju Sulejmaniju, koji je ovih dana u Sarajevu za medije izjavio: “Iako živim u Parizu, u mojoj zemlji se sada odvija genocid. Danas, dok nas dvoje pričamo. U ovom trenu decu ubijaju. Neki vojnici, zapravo čudovišta, ubijaju decu. Tako da ne znam zašto ili kako se svet udružio, a pričam tu o onom vojnom svetu, o onim kolonijalnim zemljama, na tako pornografski način da podrži Izrael. To je zaista bolesno!”

Prošle godine SFF je imao probleme u delu bosanske javnosti zbog emitovanja trejlera za srpski film Heroji Halijarda, u kojem se pojavljuju četnici Draže Mihailovića. Mora se odati priznanje Jovanu Marjanoviću, direktoru SFF-a, koji je uprkos svom srpskom i jevrejskom poreklu uspevao da izbegne potencijalne mine na uvek turbulentnoj bosanskohercegovačkoj političkoj i medijskoj sceni. Priznanje se mora odati i Sarajevu što je, i pored svega, u njemu takav SFF sa takvim direktorom moguć. Nisam siguran koliko bi to bilo izvodljivo u nekim drugim regionalnim prestonicama.