Ugled u ko­šu

„Ima­li smo sa­sta­nak pred meč s An­go­lom, ali pri­ča­li smo o pla­no­vi­ma za da­lje. Tre­ba mi­sli­ti na EP kod nas. Ni­ko od igra­ča ne osta­vlja sum­nju da li že­li da igra ili ne… Svi­ma nam je te­ško jer zna­mo šta smo ulo­ži­li, svi su do­šli pr­vog da­na i nik­o ni­je do­šao sa ide­jom da ov­de bu­de jedanaesti. Ali, ta­ko je is­pa­lo… Bi­lo je sve­ga, od
ne­sreć­nih okol­no­sti, Đi­no­bi­li­je­vog ne­ve­rovat­nog ko­ša, skan­da­lo­zne od­lu­ke su­di­ja pro­tiv No­vog Ze­lan­da, ali kad od­i­graš za­vr­šni­cu kao sa Ki­nom…“

„Mo­je me­sto je pr­vo. Kad je re­zul­tat ne­ga­ti­van, ja sam is­pred ti­ma, kad je po­zi­ti­van, oni su is­pred. Ta­ko tre­ba da bu­de, me­ni je ovo naj­te­ži re­zult­at u ka­ri­je­ri, ali valj­da će mi ovo is­ku­stvo po­mo­ći jer se­be još sma­tram mla­dim tre­ne­rom iako me mno­gi vi­đa­ju već go­di­na­ma.“

„Ja­sno je da je re­zul­tat ve­li­ko ne­ga­tiv­no iz­ne­na­đe­nje za sve nas jer smo svi ima­li že­lju da tur­nir od­i­gra­mo do­bro. Zna­li smo da to ne­će bi­ti la­ko, ali smo ta­ko­đe zna­li da mo­že­mo da igra­mo sa svi­ma i to se na kra­ju kra­je­va ov­de po­ka­za­lo. Naj­ža­li­je mi je što smo ve­li­ki deo tur­ni­ra od­i­gra­li do­bro pro­tiv ri­va­la ko­ji za­slu­žu­ju po­što­va­nje. Ni­smo ni­ko­ga pot­ce­nji­va­li. Kao tre­ne­ru, pr­vi put mi se de­ša­va­lo da eki­pa igra do­bro, ali da u svih pet utak­mi­ca za­vr­šni­ca bu­de ka­ta­stro­fal­no lo­ša. Za­što je to ta­ko, još po­ku­ša­vam da ana­li­zi­ram, da vi­dim šta je i da iz­vu­čem po­u­ke.“

„Za­hva­lio sam se igra­či­ma, ima­li smo od­lič­nu at­mos­fe­ru, ni­je bi­lo ni naj­ma­njih in­ci­de­na­ta, čak ni naj­sitni­jih. Žao mi je ulo­že­nog tru­da, že­sto­kog ra­da to­kom dva me­se­ca. Za­vr­ši­li smo ta­ko što mo od pet utak­m­i­ca četiri mo­gli da do­bi­je­mo, a i u toj jed­noj pro­tiv Špa­ni­je bi­li smo bil­zu. Ne mo­že bi­ti re­či da tim ni­je ra­dio i da ni­je že­leo, ali
za­vr­šni­ce su nas uni­šti­le.“

„Ima­li smo sa­mo dva igra­ča ko­ji su no­si­li igru i u re­prezenta­ci­ji i u svo­jim klu­bo­vi­ma. To su Bo­di­ro­ga i To­ma­šević. Svi osta­li su u re­pre­zen­ta­ci­ji do­bi­li ulo­ge i mi­nu­te ko­je ni­ka­da ra­ni­je ni­su ima­li. Vu­ja­nić je pr­vi put star­ter, Ra­ko­če­vić je ta­ko­đe imao za­pa­že­nu ulo­gu, Rad­ma­no­vić je prak­tič­no pr­vi put sa ova­kvom mi­nu­ta­žom iako ni­je de­bi­tant, Vu­le Av­da­lo­vić je bio u svo­joj ulo­zi… Mla­đi igra­či ni­su ima­li is­ku­stva, i to nam je fa­li­lo.

Oče­ki­vao sam da će že­lja na­dok­na­di­ti ma­njak is­ku­stva, i u do­broj me­ri ta­ko je i bi­lo. Je­di­no što se lju­tim na igra­če je­ste za­vr­šni­ca pro­tiv No­vog Ze­lan­da. Mo­že se pro­ma­ši­ti, ali ne mo­že da se ne tr­či, da se ne bra­ni… Sve osta­lo bi­lo je u gra­ni­ca­ma ko­rekt­nog.“

U po­je­di­nač­nim spor­to­vi­ma, osim Ja­sne Še­ka­rić, odu­še­vi­la je ma­ra­ton­ka Oli­ve­ra Jef­tić. Po ne­sno­snoj vru­ći­ni, na sta­rom Olim­pij­skom sta­di­o­nu u cen­tru Ati­ne, ušla je u cilj kao šesta i to kao naj­bo­lje pla­si­ra­na Evro­pljan­ka. Ma­lu kri­zu ima­la je na 31. km, ka­da je ose­ti­la bo­lo­ve u mi­ši­ću sto­ma­ka, ali je pro­blem re­ši­la ve­zi­va­njem grč­ke za­sta­ve oko stru­ka, či­me je osvojila ve­li­ke sim­pa­ti­je gle­da­la­ca. Iste ve­če­ri Dra­gu­tin To­pić je de­setim me­stom u sko­ku uvis re­zul­ta­tom 2,29, naj­bo­ljim u se­zo­ni, oprav­dao do­la­zak u Atinu, baš kao i ve­slač­ki dvo­jac Sto­jić–Ste­gić ko­ji je u fi­na­lu bio pe­ti.

Po­če­li su po­ra­zi­ma, va­ter­po­li­sti od Ma­đa­ra, a od­boj­ka­ši od Po­lja­ka, ali što su Igre od­mi­ca­le po­sta­ja­li su na­ša naj­ve­ća ekip­na uzda­ni­ca. Na dan štam­pa­nja ovog bro­ja „Vre­me­na“, igra­li su u če­tvrt­fi­na­lu, od­no­sno za ula­zak u po­lu­fi­na­le. Ako su us­pe­li, ne­ka od me­da­lja bi­će vr­lo bli­zu. Za­pra­vo, si­gur­ni smo da će na­red­ni, za­vr­šni atin­ski ra­port bi­ti po­sve­ćen nji­ma.

Ru­tin­sko: „Do you feel sa­fe?“ (ose­ća­te li se si­gur­nim?) upu­će­no VIP go­sti­ma ne­pri­met­no je sme­ni­lo: „I, šta ka­že­te, je­smo li ih do­bro or­ga­ni­zo­va­li?“, upu­će­no sva­kom stran­cu, u ma­ni­ji ko­ja je re­gru­to­va­la i stra­ne do­pi­sni­ke da u grč­koj štam­pi pi­šu ode atin­skim Igra­ma

De­set da­na je pro­šlo, go­sti su po­la­ko po­če­li i da od­la­ze, ali do­ma­ći­ne tek oče­ku­je ve­li­ko spre­ma­nje, svo­đe­nje ra­ču­na i po­mi­re­nje s još jed­nom talasom iz­ne­ve­re­nih oče­ki­va­nja i raz­bi­je­nih ilu­zi­ja… Na te­le­vi­zi­ji, Igre su u pu­nom je­ku: atlet­ski vi­kend je pro­šao uz du­žnu pa­žnju pu­bli­ke čak i na ina­če pra­znim sta­di­o­ni­ma, naj­a­trak­tiv­ni­ji grup­ni spor­to­vi i mno­ga fi­nal­na tak­mi­če­nja tek sle­de. Na naslovnim stranama novina do­ma­ći do­ping-skan­da­l ve­li­kih zve­zda i naj­ve­ćih na­da sme­nju­je ute­šno sla­vlje zbog neo­če­ki­va­nih me­da­lja ko­je su do­ne­li mla­di. Na uli­ca­ma, me­đu­tim, sko­ro da sa­mo vo­lon­te­ri ko­ji u uni­for­ma­ma do­la­ze i od­la­ze s po­sla pod­se­ća­ju na to da se – da­le­ko od je­dva po­re­me­će­ne av­gu­stov­ske sva­ko­dne­vi­ce – od­i­gra­va Olim­pi­ja­da, po­no­vo kod ku­će.

Sve što su bi­le te­me to­kom Ve­li­kog Iš­če­ki­va­nja kao da je pro­gu­tao mrak – ni­je bi­lo blek-auta, TV pre­no­si se odvijaju po planu, ne­ma za­gu­še­nja sa­o­bra­ća­ja – uop­šte, or­ga­ni­za­ci­ja ni­je nig­de pu­kla po ša­vo­vi­ma, ka­ko su na­ja­vlji­va­le ka­san­dre ra­znih pro­ve­ni­jen­ci­ja. Po­vre­me­no, ve­li­ke te­me se pre­o­bra­ža­va­ju u sop­stve­nu gro­te­sku, sa Bez­bed­no­šću na če­lu. Dosa­d ni­je bi­lo ni­ka­kvog te­ro­ri­stič­kog na­pa­da, ali iz­najm­lje­ni po­li­cij­ski di­ri­žabl ro­man­tič­no kra­si atin­sko ne­bo. Jav­nost ni­je oba­ve­šte­na o to­me da li je ili ne pri­ku­pio bi­lo ka­kve uz­ne­mi­ru­ju­će po­dat­ke, ali je svo­ju ko­ri­snost po­tvr­dio na dru­gi na­čin: u spo­ru iz­me­đu or­ga­ni­za­to­ra i de­la vi­so­kih go­sti­ju oko ka­šnje­nje „ša­tla“ za bo­ri­li­šta, fo­to­gra­fi­jom iz ce­pe­li­na do­ka­za­no je da ni­su ka­sni­li vo­za­či, ne­go dre­mlji­vi go­sti, i čast je spa­se­na. Dosa­d ne­za­mi­sli­va pro­por­ci­ja 7:1 za voj­sku u od­no­su na spor­ti­ste (voj­ske i po­li­ci­je oko 70.000, spor­ti­sta ne­što vi­še od 10.000) još jed­nom je po­tvr­di­la da kvan­ti­tet ne mo­že da za­me­ni kva­li­tet, i da ne­ma bo­ga ko­ji će spre­či­ti do­ko­nog po­li­caj­ca pri­prav­ni­ka u pa­tro­li oko olim­pij­skog se­la da u sit­ne sa­te kol­tom upu­ca ko­le­gu voj­ni­ka na stra­ži. Ne u sva­đi, ne­go u igri po­te­za­nja…

Ru­tin­sko: „Do you feel sa­fe?“ (ose­ća­te li se si­gur­nim?) upu­će­no VIP go­sti­ma ne­pri­met­no je sme­ni­lo: „I, šta ka­že­te, je­smo li ih do­bro or­ga­ni­zo­va­li?“, upu­će­no sva­kom stran­cu, u ma­ni­ji ko­ja je re­gru­to­va­la i stra­ne do­pi­sni­ke da u grč­koj štam­pi pi­šu ode atin­skim Igra­ma, a one dru­ge izvela na stub sra­ma. Po­li­tič­ki po­sta­vljen „na­ci­o­nal­ni pri­o­ri­tet“, či­ji je smi­sao bio da obez­be­di sa­rad­nju i „olim­pij­sko pri­mir­je“ iz­me­đu dve­ju ve­li­kih stra­na­ka (opo­zi­ci­o­nog PA­SOK-a i od mar­ta vla­da­ju­će kon­zer­va­tiv­ne No­ve de­mo­kra­ti­je) radi odr­ža­nja „uspe­šnih Iga­ra“, si­šao je me­đu na­rod, ne osta­vlja­ju­ći pro­sto­ra za bi­lo ka­kvu dis­tan­cu ni­ti smi­sao za hu­mor. Igre su shva­će­ne pre­vi­še ozbilj­no, tre­ba se po­ka­za­ti pred sve­tom. Ali po­li­tič­ki ko­rekt­na pri­lje­žnost pu­bli­ke u do­ka­zi­va­nju grč­kog očin­stva nad Igra­ma – ko­je se vra­ća­ju kao hi–tech fran­ši­za glo­bal­nih raz­me­ra – ni u če­mu ne pod­se­ća na onu raz­dra­ga­nost ko­ja se iz­li­la uli­ca­ma ka­da su „na­ši“ u ju­nu po­sta­li evrop­ski šam­pi­o­ni u fud­ba­lu, na iz­ne­na­đe­nje sve­ta, ali i svo­je sop­stve­no.

Ose­tlji­vost mno­gog grč­kog sa­go­vor­ni­ka je ra­zu­mlji­va: ulog je pre­ve­li­k, oče­ki­va­nja su ne­kri­tič­ki i pre­du­go do­zi­đi­va­na jed­no na dru­go. Uvek gla­dan pri­zna­nja i po­hva­le svom an­tič­kom iden­ti­te­tu, onaj deo do­ma­će pu­bli­ke ko­ji se ne ba­vi po ostr­vi­ma mno­go pri­jat­ni­jim stva­ri­ma po­no­san je na spek­ta­ku­lar­nu, ali kon­tro­verz­nu et­nocen­trič­nu ce­re­mo­ni­ju otva­ra­nja Olim­pi­ja­de, u ko­joj ni­je bi­lo ni­če­ga što bi iz­da­le­ka pod­se­ća­lo na njen (pro­kla­mo­va­ni) eku­men­ski i va­ni­sto­rij­ski duh.

Ne­mer­lji­va di­men­zi­ja tre­me oko po­tvr­de iden­ti­te­ta pre­to­če­na je i u mer­lji­ve me­da­lje ko­je je pu­bli­ka oče­ki­va­la, na­ro­či­to po­sle por­tu­gal­ske fud­bal­ske fi­je­ste. In­te­re­so­va­nje je po­tvr­đe­no i na boks-ofi­si­ma: tra­di­ci­o­nal­no ma­hom sport­ski auti­stič­na pu­bli­ka sta­la je, u poslednji čas i pod sun­cem u av­gu­stov­skom sja­ju, u re­do­ve za kar­te za tak­mi­če­nja u ko­ji­ma uče­stvu­ju Gr­ci, na­ro­či­to za ona u ko­ji­ma se oče­ki­vao tri­jumf do­sa­da­šnjih do­ma­ćih olim­pij­skih po­bed­ni­ka, is­ko­va­nih u ido­le. Avaj! Raz­o­ča­ra­nje je sti­glo pre ne­go otva­ra­nje Iga­ra, po­što su sid­nej­ski me­da­lji­sti, sprin­te­ri Ko­stas Ken­de­ris (zla­to) i Ka­ta­ri­na Tha­nu (sre­bro), iz­be­gli do­ping-kon­tro­lu, pa in­sce­ni­ra­li sa­o­bra­ćaj­ku da se ne bi po­ja­vi­li ni pred MOK-ovom Di­sci­plin­skom ko­mi­si­jom, i na kra­ju po­vu­kli akre­di­ta­ci­je. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, di­zač te­go­va Le­o­ni­das Sa­ba­nis mo­rao je da vra­ti bron­zu zbog vr­to­gla­vog ni­voa te­sto­ste­ro­na… La­vi­na po­kre­nu­ta na do­ma­ćoj sce­ni tek će se na­sta­vi­ti ka­da se na je­sen za­huk­ta­ju po­li­tič­ka pre­pu­ca­va­nja iz­me­đu sa­da­šnje i biv­še vla­de oko od­go­vor­no­sti ne sa­mo za to­le­ri­sa­nje, ne­go i za ak­tiv­nu po­dr­šku ne­kon­tro­li­sa­nom do­pin­gu u grč­kom spor­tu, ko­ji je to­kom po­sled­nje de­ce­ni­je pro­iz­veo ko­me­te – po­ka­za­lo se – krat­kog tra­ja­nja. U kon­tek­stu me­đu­na­rod­no po­o­stre­ne an­tido­ping-kon­tro­le, na­ci­ja je sa­zna­la da se u spor­tu svi do­pin­gu­ju, ali da – eto – se­lek­tiv­no hva­ta­ju sa­mo „na­še“, ali ne i Ame­ri­kan­ce (isti­ni za vo­lju, od 17 spor­ti­sta ko­ji su do sa­da is­klju­če­ni po­sle do­ping-kon­tro­le, je­dan je Grk i jed­na Ame­ri­kan­ka), ili im „čak si­pa­ju te­sto­ste­ron u sok od po­mo­ran­dže“. Ma­sov­ne sport­ske ilu­zi­je su do­dat­no raz­bi­je­ne ot­kri­ći­ma ono­ga što je – sa­da se is­po­sta­vlja – bi­lo jav­na taj­na, a uklju­ču­je čak i pi­sme­ni pred­log biv­šoj vla­di da za sve­ga šest mi­li­o­na evra do­pin­go­va­njem – le­gal­nim i nelegalnim – 150 spor­ti­sta obez­be­di ki­šu me­da­lja u Ati­ni… Pred­log je od­bi­jen, ali svi ak­te­ri, po­li­tič­ki i sport­ski, još su na sce­ni, iako je vi­dan kraj jed­ne epo­he…

Di­za­nje te­go­va, grč­ki „for­te“ od po­lo­vi­ne de­ve­de­se­tih ka­da ga je uglavnom s al­ban­skim i gru­zij­skim spor­ti­sti­ma za­čeo tre­ner Hri­stos Ja­ko­vu, za­tvo­ri­lo je krug. Pod pri­ti­skom do­ping-skan­da­la, Ja­ko­vu je iz­ja­vio da se po­vla­či; pa­ti­ke je na po­di­ju­mu sim­bo­lič­no osta­vio i vi­še­stru­ki zlat­ni olim­pi­jac i per­ja­ni­ca spor­ta, na­tu­ra­li­zo­va­ni Grk iz Al­ba­ni­je, Pi­ros Di­mas, is­pra­ćen bron­zom u Ati­ni i ova­ci­ja­ma pu­bli­ke. Ken­de­ris i Tha­nu su pro­šlost, ne­ma ni­ko­ga ko će ih opra­ti što su osra­mo­ti­li ze­mlju – ne to­li­ko do­pin­gom, ko­li­ko ne­ča­snim po­na­ša­njem – iako im se pri­zna­je da su sa­mo žr­tve­ni jar­ci ce­le pri­če… Ume­sto njih, sti­žu ne­ki no­vi, ano­nim­ni po­ten­ci­jal­ni ido­li, ali tek po­što se pu­bli­ka opo­ra­vi od ovog raz­o­ča­ra­nja. „Sve je po­če­lo od shva­ta­nja da tre­ba da igra­mo ulo­gu ve­li­ke sport­ske na­ci­je, iako su na­ša de­ca de­be­la i ne­po­kret­na i iako smo sa­mo ma­la ze­mlja od 11 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka“, pi­še sa­da ko­lum­ni­sta dnev­ni­ka „To Vi­ma“. „U to smo ube­di­li na­rod ko­ji sa­da ža­li, kao što smo ga ne­ka­da ube­đi­va­li u ‘isto­rij­sku isti­nu’ o Ma­ke­do­ni­ji, o Mi­lo­še­vi­ću, o gro­mo­gla­snom „ne“ za po­nov­no uje­di­nje­nje Ki­pra. Isti­na je da na­ro­di­ma tre­ba­ju mi­to­vi, ali to uklju­ču­je i do­ping sva­ke vr­ste.“

Kraj Iga­ra je već na vi­di­ku, sve­ča­nost za­tva­ra­nja sprem­na, uz na­rod­nu pe­smu i že­te­o­ce (?), ali bez ili sa mno­go ma­nje va­tro­me­ta ne­go pri­li­kom otva­ra­nja, jer je u me­đu­vre­me­nu va­tro­met sa žur­ke „če­lič­ne le­di“ grč­kog Or­ga­ni­za­ci­o­nog ko­mi­te­ta, Ja­ne An­ge­lo­pu­lu-Da­ska­la­ki, spa­lio po­la su­sed­nog br­da. „Vi­so­ka peć“ po­red glav­nog sta­di­o­na, na ko­joj go­ri olim­pij­ski pla­men, ga­si se sva­ko­dnev­no na če­ti­ri sa­ta pred zo­ru, ra­di odr­ža­va­nja; TV pre­no­si, ko­ji­ma je iona­ko sve pri­la­go­đe­no, na­sta­vlja­ju se i sva­ko kroz svo­ju klju­ča­o­ni­cu vi­ri u ono što se pro­da­je kao „olim­pij­ski duh“. In­to­na­ci­ju je, me­đu­tim, na otva­ra­nju da­la su­pru­ga jed­nog od me­đu­na­rod­nih mag­na­ta če­li­ka, An­ge­lo­pu­lo­sa: „Do­bro do­šli na NA­ŠE Igre.“

So­nja Se­i­zo­va