Smatra se da je slepi vojnik iz 17. veka Dom Pjer Perinjon otkrio šampanjac iako je to slučajem uspelo bogatim britanskim kupcima dok su flaširali vino iz Šampanje kako se u bačvama ne bi pretvorilo u sirće, kao i da su vinsku industriju kontrolisali muškarci. Ali – nije tako.
Udovica Kliko (Veouve Clicquot), odnosno Barb-Nikol Ponsardin, sinonim je šampanjca u flaši prepoznatljive žute etikete, čiji su je dizajneri opisali kao boju žumanca kokošijeg jajeta sa francuskih seoskih imanja. Rodila se u Remsu, u srcu oblasti Šampanje, 1777. godine, u porodici bogatih trgovaca tekstilom. Pisac Prosper Merime nazvao ju je „neokrunjenom kraljicom Remsa“. Sitna, gruba, namerno neugledna la grande dame, postala je jedna od najbogatijih preduzetnika i prvih poslovnih žena u istoriji.
Njen imućni otac Nikolas sanjao je da mu porodica dospe u aristokratsko društvo, pa je svoje dete poslao u prestižni kraljevski samostan kako bi se obrazovala u krugu ćerki feudalnih lordova i prinčeva. Bilo joj je jedanaest godina kada je započela revolucija koja je promenila dotadašnju svest ljudi. U dvadesetoj je pristala na dogovoreni brak sa Fransoa Klikoom, naočitim sinom uspešnog trgovca tekstilom. Ljubav se rađala u braku, nije mu prethodila. Istražujući vlastite mogućnosti, mladencima su zapali za oko vinogradi u Verziju i Vernezaju, koji su bili u vlasništvu Fransoaovog oca Filipa. Zastali su u selu Šinji le Roz (Chigny le Roses) i počinju svoj biznis proizvodnje vina.
Kad je Fransoa umro u 23. godini od tifusa, njegov otac Filip Kliko želeo je da zatvori kompaniju, te je svom vinskom agentu Luju Boneu pisao da se vrati iz Rusije, kojom se tržišno bavio. Međutim, njegova snaja je smislila da samostalno vodi biznis, iako je znala da njena ideja nije u skladu sa stavovima okoline i – svekar joj je dao blagoslov, ali je postao i prvi ulagač. Tako je gospođa Kliko sklopila partnerstvo sa vinarom Aleksandrom Furneom. Udovice su tada imale društvenu slobodu za razliku od udatih žena, pa su ona i Aleksandar uložili po 80.000 franaka.
U prvoj godini, 1806, imali su početničku sreću: dogovorili su prodaju 50.000 boca šampanjca u vrednosti od tri miliona dolara sa Rusijom i Pruskom koje je trebalo dostaviti kroz vojne blokade prkoseći Napoleonovim zakonima. Onda su doživeli strašan udarac. Brod nije mogao odmah da isplovi ka Amsterdamu, a Britanci su zatvorili luke. Kada je Luj Bone nekako stigao u Holandiju, dočekali su ga očajni uslovi skladištenja. Gljivice su počele da se hrane čepom, vino je bilo u očajnom stanju. Ubrzo je stigla vest da je celo tržište u kolapsu. Aleksandar, demotivisan razvojem događaja, izlazi iz posla i udovica opet ostaje sama. Jula 1810. otvara sopstveni račun za firmu koja se od tog trenutka zvala Veouve Clicquot Ponsardin.
Kad je Francuska napala Rusiju, ova je zabranila uvoz francuskog vina. Udovica Kliko je znala da koja god vojska prva promaršira Remsom, tražiće hranu ili sklonište, a sasvim sigurno i vino. Berba iz 1811, koja je proglašena berbom stoleća, dobijala je u njenim hladnim podrumima zlaćanu nijansu meda. Kada su se Rusi pojavili, iznenadili su je svojim gospodstvom, za razliku od pruskih i kozačkih vojskovođa koji su napravili pustoš. Čim je dinastija Burbon preuzela presto, udovica Kliko je razmišljala kako da zaradi na činjenici da Rusi obožavaju njene šampanjce, konkretno, kako da ih isporuči pre konkurencije. Ulog je bio maksimalno visok, nije bilo dozvola u Rusiji za prodaju francuskih vina niti osiguranja. Njena desna ruka Luj Bone krenuo je za Pariz. Napetost je bila nepodnošljiva, jer možda su i konkurenti došli na ovu ideju. Pod zapovedništvom kapetana Kornelijusa brod Zes Gebroeders krenuo je ka baltičkoj luci Konigsber. Odatle je roba poslata za Sankt Peterburg. Njihov plan je uspeo: pre nego što su sanduci i istovareni sa broda, Bonea su već opsedali kupci.
Luj ju je obavestio da su prodali skoro svih 11.000 boca, pa je u nekoliko nedelja zaradila više od današnjih milion dolara. Sa njenim šampanjcem se nazdravljalo pruskom caru za rođendan, a bogato i slatko grožđe iz savršene berbe 1811. pretvorilo se u žestoko vino zbog kojeg su čepovi leteli u vazduh uz glasan prasak. Ubrzo je i car Aleksandar izjavio da nijedan drugi šampanjac ne želi da pije. I druga njena pošiljka je izdržala dugo i nemirno putovanje, zastoje, visoke temperature i pljačke. Ove dve pošiljke učinile su je jednom od najslavnijih žena, industrijalaca Evrope.
Usko grlo u proizvodnji bio je talog u bocama. Njena ideja je bila iznenađujuće jednostavna. Ukoliko se boce ne bi držale u vodoravnom položaju, nego naglavačke sur pointe, možda bi se talog brže slegao u grlu boce. Radnici su joj se smejali. Međutim, posle samo šest nedelja Barb se zapanjila kada je ustanovila da se kratkim udarcem po čepu talog izbacuje uz prasak. Ovo otkriće (remuage) promenilo je postupak dovršavanja šampanjca.
Sačuvan je njen portret. Pogled joj je inteligentan, čvrst, donekle umoran, pogled žene sa kojom nema šale. Uprkos luksuzu koji je prodavala i u kojem je živela, to je portret jedne građanke. Gospođa Kliko je doživela da se njena vina svrstaju u najbolje svetske šampanjce. Dala je mnoge donacija, a njen poklon, fontana, i dalje krasi trg u Eperniju. Izdahnula je 1866, u Remsu.
