To je ono što nam treba

Tvardovski je sa olakšanjem duboko uzdahnuo. Konačno malo mira i spokojstva. Legao je u krevet, svilena pidžama je šušnula, upalio je noćnu lampu i uzeo rukopis kojeg mu je Kopeljev rekao da obavezno pročita. Naslov je bio: ŠČ-845. Pročitao je prvu rečenicu:

...

“U pet sati ujutru, kao i uvek, udareno je dizanje čekićem u šinu kod štapske barake. Isprekidana jeka teško se probila kroz stakla okovana ledom od dva prsta i ubrzo utihnula: bilo je hladno i čuvaru se nije dalo da dugo mlati rukom”.

Zastao je. Nešto ga je snažno štrecnulo u grudima. Ne, nije to bilo srce.

– Marija – viknuo je, ali ga ona nije čula.

– Marija Ilarionovna! – ponovio je još glasnije. On je svoju Mašu zvao imenom i očestvom kada je hteo nešto važno da joj kaže.

– Donesi mi odelo – rekao je kada se Marija pojavila na vratima – ono svečano.

To je bilo crno odelo koje je Tvardovski odevao samo kad je išao na sednicu Centralnog komiteta ili na poziv iz Kremlja. Crno odelo, crvena kravata, bela košulja. I dva ordena na levoj strani. Dva ordena Lenjina za književnost. Poslednjih godina nije kačio druga dva ordena kojima je bio odlikovan sa likom Staljina.

Pošto je obukao svečano odelo, Tvardovski je seo za svoj radni sto, viknuo Anuški da skuva čaj i da bude jači i nastavio da čita priču o Ivanu Denisoviču.

Posle desetak minuta rekao je sebi u bradu – ovaj roman traži votku.

Pred jutro – Tvardovski je čitao sporo, uživajući – stigao je do poslednjih rečenica:

“Prošao je dan, ničim nepomućen, gotovo srećan. Takvih dana u njegovom roku, od zvona do zvona, bilo je trista šezdeset tri hiljade petsto pedeset tri. Zbog prestupnih godina pribrojana su tri dana više…”

Kraj teksta dočekala je i prazna flaša “kremljovke”.

Nije bilo potpisa. Nije znao ko je pisac.

SLOBODA I STRAH

U redakciji, Tvardovskog je iščekivao Lav Kopeljev, nestrpljiv da čuje šta će glavni urednik imati da kaže iako nije sumnjao u njegovu ocenu. Dobro je znao Aleksandra Trifonoviča. Posle osam godina lagera, upravo je od Tvardovskog dobio šansu da radi.

Glavni urednik imao je samo jedno pitanje: ko je autor?

– Solženjicin, odgovorio je saradnik.

– Koji Solženjicin?

Umesto odgovora, Kopeljev je Tvardovskom pružio unapred pripremljenu kovertu s dokumentom.

Vrhovni sud SSSR, rešenje broj 4n–083/56

Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR, pod predsedništvom sudskog savetnika Borisa Glebskog i pukovnika Dolotseva i Konjeva, razmotrio je na sednici od 6. februara 1956. godine žalbu vojnog tužioca na odluku specijalne komisije NKVD od 7. jula 1945. godine prema kojoj je na osnovu krivičnog zakona RSFSR član 38. (10) i 38. (11) doneo presudu kojom se Aleksandar Isajevič Solženjicin, rođen 1918. godine u Kislovodsku, visokog obrazovanja, osuđuje na osam godina popravnog rada u logoru.

Optužbe protiv Solženjicina da je od 1940. do 1945. godine vodio antisovjetsku propagandu i da je sa svojim drugovima stvarao antisovjetsku organizaciju nisu dokazane. Solženjicin je u pismu svom prijatelju N. D. Vitkeviču istupio sa pozicija marksizma-lenjinizma kritikujući pojedine pogrešne korake vlade i kult ličnosti Staljina, što ne čini krivično delo. Svedoci su potvrdili da je Solženjicin patriota i negirali da je širio antisovjetsku propagandu.

Kapetan Meljnikov, koji je služio zajedno sa Solženjicinom, potvrdio je njegovu hrabrost u ratu, zbog koje je dobio dva ordena i čin kapetana.

Zbog svega navedenog Vrhovni sud ukida presudu NKVD iz 1945. godine.

Tvardovski se zamislio. Tako, znači, još jedan povratnik.

Rehabilitovan, kao i Kopeljev. Prvi koji piše o logoru. To svi izbegavaju, ne vole ni da pričaju o tome. U strahu su, možda se i stide.

– Da li poznaješ Solženjicina? Gde je? Ko ti je dao njegovu priču?

– Solženjicin živi u Rjazanju, radi u srednjoj školi, predaje matematiku i fiziku.

– Dovedi ga što pre. Moram da ga upoznam.

Za to vreme, u Rjazanju, oko dvesta kilometara udaljenom od Moskve, Solženjicin se pitao da li je napravio grešku zbog koje će ispaštati do kraja života. Kako sam mogao to da uradim? Niko me nije prisilio, sam sebe sam potkazao KGB-u. I to napismeno. To može da me košta još deset godina lagera.

Solženjicin je prevrtao u glavi svoj životni put. Imao je 43 godina, od kojih je pet godina bio u ratu, osam godina u lageru, šest godina u progonstvu i poslednje četiri godine kao slobodan građanin u Rjazanju. Slobodan? Vrlo uslovno, jer se on i dalje bojao svoje senke.

Živeo je u strahu da ga ne otkriju da piše. Strah je gospodario njegovim životom, ali ne i stvaralačkom dušom.

JEDAN DAN U ŽIVOTU ALEKSANDRA ISAJEVIČA

Priča o jednom danu u životu logoraša Ivana Denisoviča Šuhova, prekucana na obe strane papira, bez proreda i zato teško čitljiva, ležala je danima na stolu urednice odeljenja za književnost u “Novom miru” Ane Berzer. Kopeljev je baš njoj predao tekst jer je znao njen karakter: uporan, pošten, dosledan. I još nešto, možda važnije – Anin otac i stric završili su u logoru kakav opisuje Solženjicin.

Ana Berzer je bila iskusna urednica. Znala je da ne treba dizati preveliku prašinu oko teksta koji je u dahu pročitala.

U takvoj nejedinstvenoj redakciji, glavnu reč je imao Aleksandar Tvardovski, pisac velikog talenta i dokazanog poštenja. Njegova reč je bila konačna kada je u pitanju objavljivanje rukopisa. Ali, i on je morao da vodi računa o mišljenju redakcije, još više o cenzuri, a najviše o mišljenju političkog rukovodstva. Njegova “konačna” odluka je bila uslovljena aktuelnom političkom linijom u okviru koje je mogao da traži više ili manje slobodnog prostora. Tvardovski je tražio više.

Konačno je došao i taj dan u životu Aleksandra Solženjicina. Prvi put je ušao u redakciju jednog književnog časopisa i prvi put je bio prisutan na sastanku kolegijuma redakcije na kome će se raspravljati o njegovoj pripoveci.

U redakciji su ga dočekali srdačno, čvrsto se s njim rukovali, tapšali po ramenu – očigledno je glavni urednik već rekao svoje mišljenje o pripoveci.

Naravno, glavni urednik nije zaboravio da pomene “naš CK” koji od pisaca očekuje da daju svoj puni doprinos razotkrivanju Staljinovih grešaka.

Redakcijski kolegijum je jednoglasno prihvatio novelu, uz neke manje primedbe koje je Solženjicin prihvatio. Jedna od njih je da se naslov ŠČ-854 promeni, pa su zajedničkim dogovorom odlučili da naslov bude Jedan dan Ivana Denisoviča.

Kako živi – upitao je kasnije Solženjicina glavni urednik. Dobro, ne žali se, ima posao, redovnu platu 60 rubalja, ne treba mu više.

Tvardovski je pozvao sekretaricu: Napišite nalog za akontaciju Aleksandru Isajeviču. Po A grupi.

To je bila dvogodišnja plata Solženjicina.

ČITANJE U PICUNDI

Nije bilo jednostavno objaviti Solženjicinovu novelu iako je redakcija na čelu sa Tvardovskim tako već bila odlučila. Postojala je državna cenzura koja je davala zeleno svetlo. Formalno, jer je o sudbini značajnih dela odlučivao sam partijski prezidijum ili bar komitet za kulturu CK.

Nikita Hruščov je imao mnogo posla tog leta. Trebalo je podržati Nasera, snabdeti raketama Fidela Kastra, pronaći način da SSSR proizvede najveće klipove kukuruza u svetu, naravno, i da se ne zapostavi trka u kosmosu, a posebno da ne oslabe veze u socijalističkom lageru.

Glavni urednik je već bio u vezi sa Hruščovom. Naravno, ne direktno već preko njegovog savetnika za kulturu. Bio je to V. S. Lebedev koji je prvi, pre Hruščova, pročitao novelu.

Hruščov se u to vreme odmarao u Picundi, na Crnom moru. Tamo je bila ogromna rezidencija koju su koristili prvi ljudi u komunističkoj hijerarhiji. Hruščov nije znao da pliva, ali je voleo more: sunčao se ili uživao u hladovini. Iz nekog razloga nije voleo slamnate šešire da ga štite od sunca. Voleo je da na glavu stavi običnu maramicu čija su četiri ugla bila vezana u čvorove. I da sa gramofona uvek sluša jednu te istu pesmu: Podmoskovske večeri. Tako je bilo i kad mu je Lebedev doneo novelu o Ivanu Denisoviču. Generalni sekretar nije voleo da čita, naročito ne duže tekstove, pa je rekao savetniku da pročita naglas, a on će pažljivo da sluša.

I dok mu je Lebedev čitao priču o jednom običnom logorskom danu Ivana Denisoviča, Hruščov je u trenutku, intuitivno, ne upuštajući se u književne finese, rekao: To je prava stvar! Odmah zovite Mikojana. Anastas Mikojan letovao je u blizini, u kući nešto manjoj od Hruščovljeve. Taj političar je važio za neuništivog: bio je blizak sa svima pri samom vrhu vlasti, predan poslu i izvršavanju naređenja, ali sa ugašenom ambicijom da se popne na sam vrh. Zato je preživeo i Staljina, i Beriju, i Molotova, a kasnije i samog Hruščova.

Kad se Mikojan pojavio na plaži, Lebedev je morao još jednom da pročita novelu. Sad je već svojim glasom akcentirao najvažnije momente.

– I, kako ti se čini, Atanase? – upitao je nakon čitanja Hruščov svog partijskog druga i ne čekajući odgovor, rekao: – Vrlo snažna stvar. To je ono što nam treba.

PAMETAN I OSEĆAJAN

Hruščov je pozvao Tvardovskog i rekao da sa Ivanom Denisičem dođe u njegov kabinet. Nije zapamtio ime pisca, možda je mislio da je sam logoraš Ivan napisao priču.

Susret u Kremlju – bio je prisutan i sekretar Lebedev – trajao je duže nego što je Tvardovski očekivao. Partijski šef bio je raspoložen za priču. Solženjicin je sve pomno gledao i pamtio. Bilo je nezgodno da ponese blok i olovku, ali je svaku reč upijao u sebe. Uočio je da Hruščov zaista izgleda kao stereotipni seljak iz glubinke: niskog rasta, širi u struku nego u ramenima, sa dva podvaljka, ćelav, sa debelim nosom, klempavim ušima, dugim rukama kojima je neprestano gestikulirao i pridavao značaj pojedinim svojim rečenicama. Samo su ga sitne, sivo plave oči odavale: ponekad bi iz njih zasijala dobrota, ponekad sinuo gnev i nezaustavljiv bes koji nije mogao da prikrije.

Solženjicin je znao da je Hruščov, kao i svi drugi rukovodioci, bio odani Staljinov sluga, da je izvršavao ne samo njegove surove naredbe, nego ih je sam smišljao i sprovodio. I da je uvek živeo u strahu od Hazjajina. Sad se tog straha oslobodio, ali ga je Staljinova senka, poput sopstvene, pratila i dalje. Solženjicin je shvatio da se u toj igri senki krije priča o samom Hruščovu: kao da vodi razgovor sam sa sobom, svojim dvojnikom, svojom savešću.

– Давайте рюмку, da popijemo nešto.

Lebedev je svima nalio po konjak, Tvardovski je izgleda to jedva dočekao, a Solženjicin je samo liznuo čašicu.

– Ivane, šta je s tobom?

– Ja ne pijem.

– Uopšte? Bolest ili pauza?

– Ni jedno ni drugo, jednostavno ne pijem.

– Čudan si ti pisac. Prvi put vidim da neko iz tvoje branše ne pije.

To je bio kraj susreta.

Tvardovski je kasnije u kolima rekao: kako je to pametan i osećajan čovek. Srećni smo što je on na čelu naše zemlje i partije.

(Nastaviće se)