Tim MekGavan, Dnevnik iz Beograda

Cele dve nedelje pred 15. mart: Beograd kao grad tinitusa. Cvilež kočnica pretapa se u zvižduk pištaljki, pa nazad u cvilež kočnica. Čak i kad zvižduka nema zaista, ima ih u vašoj glavi. Preoštri da bi bili cvrčci, previše visoki da bi bili žabe, pregrubi da bi bili kiša, previše ritmični da bi bili bilo šta osim čoveka: ko može da spava uz sve to? Ne možete to nazvati pozadinskim šumom.

A. mi kaže: “U tome i jeste suština. Da, okej, političari nikad ne slušaju. Ali možemo da čujemo jedni druge i ono što čujemo je nepodnošljivo. Osećaš koliko su stvari postale nepodnošljive”.

Ujed stvarnog, pretočenog zvuka: odličan znak za uzbunu, u bilo koje doba dana.

*

Vraćam se iz obilaska blokade na Filozofskom fakultetu i preko puta vidim dva autobusa savijena u harmoniku, blokiraju saobraćaj. Sudar na semaforu – ništa ozbiljno, niko nije povređen. Protest se uliva unutra, oko, preko, pronalazeći praznine.

Na pragu frizerskog salona žena puši, posmatra ih, kosa joj je još uvek uvijena u slojeve folije. Frizer i njegove kolege takođe gledaju dobacujući se pričom kao pakom u vazdušnom hokeju.

Ne govorim srpski, ali znam o čemu pričaju jer pričaju o onome o čemu svi pričaju: o studentima, bojkotima supermarketa, cenama koje su pale, besplatnom gradskom prevozu, glasini o nominaciji za Nobelovu nagradu. Ne možete reći da su zvižduci pozadinski šum.

*

Beogradski irski festival počiva na plećima studentkinja i studenata koji neprestano menjaju uloge – volontiraju, posećuju festivale, učestvuju na studentskim skupovima, protestima, i čitaju kao ludi. Svi usplahireni. Njihovo kretanje kroz prostor: fotoni, neuroni, kolektivno telo, oblik živahne, naelektrisane svetlosti. Već to vam kod njih uliva nadu.

*

B. mi kaže: “Pitam se da li su stvari gore ili sam ja samo stariji? A onda vidim studente i shvatim da je i jedno i drugo”.

*

C. mi kaže: “Ako ne uspeju, nije važno; sada su stopljeni kao generacija, a oni mlađi od njih će samo nastaviti tamo gde su oni stali. I mi smo stali, a oni su odatle nastavili. To je ljudski lanac”.

*

Svitanje, prerano i bleštavo: oštra bela svetlost, crveno sunce, plavi vazduh. Zalazak: deset minuta crvenog sunca, a onda gotovo trenutni mrak. Ponoć već u šest popodne. Ali ne i tišina: ptičji zov tih pištaljki, čudni krik – Pumpaj, pumpaj. Generalni štrajk. I ritmično trubljenje automobila u znak odjeka, označavaju slogove: Pum–paj, ge–ne–ral–ni–štrajk.

*

Preko puta moje zgrade, na čitavoj površini zgrade od crvene cigle koja pripada vojsci, nalazi se ogroman plakat za regrutaciju Vojske Srbije, sa uzvišenim sloganom na ćirilici, preko falangi mladih, maskiranih momaka u kamuflaži, koji marširaju u ne tako nesrećnoj harmoniji. Sa druge strane ulice, pak, nalazi se ruševina, posledica NATO bombardovanja 1999. godine. Teško je gledati bombardovanu ruševinu. Sve što vidite su reči “bombardovana ruševina”. Morate da terate oči da je pogledaju. Tri su srušene na pola, jedna povrh druge, sve preko četvrte. Izgledaju kao tri ili četiri telefonska imenika koji su toliko široko otvoreni da su se raspali, počeli da se cepaju. Koliko sile je potrebno da se to uradi samo sa jednim telefonskim imenikom? Koliko sile je potrebno da se to uradi sa tri? Koliko sile je potrebno da se to uradi sa betonskim podom, još jednim betonskim podom, betonskim plafonom, još jednim betonskim plafonom? Um zablokira od bleska, od zaslepljenosti, od groma ovih brojeva koji poražavaju razum.

*

foto: iz privatne arhive

Razgovaram sa D. o Tišminim romanima. Tišma može da vam pruži detaljno opisan unutrašnji život osobe i dirljive svakodnevne borbe kroz stranice i stranice, a zatim da ih skrši u jednoj klauzi ili jednoj rečenici. U ostatku paragrafa to isto čini za osam drugih ljudi koje je opisao sa istom punoćom i intenzitetom. U naglosti tih paragrafa možete čuti brutalnu škripu istorije. D. kaže: “Okusili smo to tokom rata. A ovaj trenutak je najmračniji od tada. Ne možeš čak ni da uđeš na železničku stanicu i da budeš siguran da će plafon ostati na mestu. Cevi u zemlji, stubovi struje iznad nas – šta je sledeće? Koliko zidova je na ivici da se sruši? Volim neiskvarenost ove dece. Ovaj pokret nije nalik ničemu što smo imali. Imali smo iste ideale, ali sve je bilo tako mračno. Pokreti koje smo mi imali su svi bili izvitopereni strahom, tamom i besom, pretvoreni u čudne oblike. Trenutak je bio toliko strašan da su se ideali iskrivili u strašne oblike, kao u noćnoj mori, kada ljudi pokušavaju jasno da govore – ali izlaze neki drugi zvuci, a ti zvuci postaju sve više iskrivljeni što više pokušavaju da budu jasni”. Zamišljam grad kakav je morao biti tada: mračne, uske uličice, a potom napad panike; iznad, kapuljača olovne tame, mrlje narandžaste svetlosti; lica koja jure pored vas, prebledela od straha, bežeći od mraka do mraka.

*

Volim proteste: kišu ne osećate, tela više ne doživljavate kao odvojena, svi smo pulsirajući krvni sudovi jednog električnog tela. To peckanje hlora u vazduhu, duboko u sinusima, i knedla u grlu. Petnaesti mart nije bio ništa drugačiji: naravno, veći od bilo kog na kom sam bio; šuma ljudi je fraza na koju stalno pomišljam. Naš broj briše bilo koji orijentir kojeg bih mogao da se setim. Samo trg za trgom, skučena ulica za skučenom ulicom: kao onih deset minuta nakon što se stadion isprazni, ali traje satima.

*

Uglavnom razgovaram s ljudima s kojima sam došao, ali, ovako zbijeni jedni uz druge, na kraju pričate s kim god se sudarite, kome god se izvinite. Dvoje srpskih studenata, momak i devojka, doputovali su iz Češke. “Nije bilo autobusa”, kaže on. “Iz nekog misterioznog razloga”, kaže ona. Poveli su troje čeških prijatelja kojima se dopada ovaj naboj. Jedan sportski tip i njegov drug mi kažu da inače ne idu na proteste, ali ovaj nisu mogli da propuste. Možemo da čujemo ljude u crvenim beretkama, dovoljno stare da su mogli biti u ratovima. Pored njih su i neki ozbiljni tipovi, skinhedi u kožnim jaknama s crno-belim prugama. Ali jedini transparenti koje nose su u znak podrške studentima. Njihovo skandiranje i udaranje nogama imaju onaj grlati odjek fudbalskih navijača. “Ako su oni na našoj strani, bićemo dobro”, smeje se sportaš.

*

Magla. Dimna magla: crvena, bela. Iskre prskaju poput fontane. Kružni tok je skučen. Govori studenata prikazani su na ekranima koji seckaju i baguju: ali masa je strpljiva, tiha, pažljiva. Pevaju. Glasovi se uzdižu sa dimom. Nema pištaljki: samo glasovi. Čak je i zvuk kiše prekriven bukom. Nekoliko pucnjeva me natera da sagnem glavu, ali to je samo vatromet – beli maslačci koji cvetaju, sa žutim središtem, protiv nadolazeće tame.

*

Kod kuće čekam da mi se jave prijatelji. Dao sam ljudima svoj broj, svoju adresu, rekao sam im da mogu da se sakriju kod mene ako postane haotično ili ako im zatreba predah, toalet, šta god. Imam hrane, čaja, peškira ako neko pokisne. Masa prolazi pored mojih vrata. Neki nose iskru u sebi, drugi je snimaju. Iskre i svetlost ekrana obasjavaju poput svitaca donji deo velikog plakata za regrutaciju koji visi preko puta moje zgrade.

*

Prijatelj mi šalje snimak na kom se vidi kako policija beži sa ivica mase na Cvetnom trgu. Masa odaje počast žrtvama iz Novog Sada uobičajenom tišinom. A potom, tiho se otvara nabor u velikoj gomili ljudi. Onda počinju krikovi kao iz horor filma. U isto vreme, dobijam poruku od prijateljice koja se skriva na Učiteljskom fakultetu zbog posledica ove panike: kaže da policija u civilu luta po mraku udarajući ljude nasumice. Kaže da je zvučni top bio ispaljen na studente najbliže Palati nauke, ili možda suzavac, ili možda pištolj koji ispaljuje strašan zvuk. “Šta god se tamo desilo, izazvalo je paniku i puka je sreća što niko nije poginuo u stampedu”, kaže ona. “Možda ipak da ostaneš unutra”.

*

Duboki mrak. Uveliko nakon jedan ujutru. Ulice su kišom premazane. Svi zvižduci pištaljki su utihnuli: sada ništa, samo povremeni automobili koji prolaze kroz svetla krvavo crvene boje. Plakat za regrutaciju iznad ne vijori. Potpuna, poražena beživotnost. Šta sam želeo da vidim? Kao i svi ostali, znaću kada to budem i video.

*

U danima nakon toga, još protesta: ispred bolnica koje poriču da su pacijenti dolazili sa prijavama o oštećenju bubne opne, sa stalnim tinitusom, uništenim slušnim aparatima, prekidima u radu elektrostimulatora srca. Svi krive taj zvučni top. Prijatelj mi govori kako je prošao kroz seriju testova kako bi razlikovao oštećenje sluha uzrokovano starenjem od onog koje oseća od subote. “Moram da razgovaram sa ovim lekarima kao da sam advokat”, kaže on. “Ili, još gore, kao da su oni advokati.”

*

“Jedan tip mi daje flajer za protest protiv NATO-a 23. marta. Objašnjava mi da je dvadeset i prvi vek počeo ovim bombardovanjem. “Kršenje suvereniteta, u Iraku, u Avganistanu, sada bilo gde gde im se svidi: Amerika se uvežbavala za to kod nas.”

*

Novi Beograd, obala. Blokovi svetlosti i senki između velikih stambenih jedinica. Oksiacetilenska jasnoća: oštro svetlo, oštro plavo nebo. Veče se bliži. Prodavci kokica. Stariji ljudi na klupama. Deca ushićena, jure, vrište, vraćaju se iz škole. Afro-kubanski muzičar peva na španskom. Dečak mešane rase od oko šest godina hoda duž ivice, razgovara sa svojom mamom. Brazilskim akcentom, na portugalskom jeziku, pripoveda svaki njegov korak. Polako sad, polako sad. Njene reči kao da mu padnu pod noge pri svakom koraku, bodreći ga, u držanju, u ustajanju, u prepuštanju, korak po korak.

*

Dvanaestica škripi i skreće pod srebrnim svetlima Adrijatik banke. Kule se polako okreću i preusmeravaju. Lila, limeta zelena, magenta: boje budućnosti. Ali već znamo kako izgleda budućnost ovde: stambeni kompleksi, radnička prava, prijateljstvo između svih naroda, parkovi. Tramvaj je poput vaši koja luta po kuhinjskim pločicama. Neboderi su hromirani nogari stolica. Svetla su uključena u stanovima vidljivim iznad reklamnih bilborda, ali niko izgleda nije u njima. Nema čak ni obezbeđenja u predvorju.

Prevod: Jana Lazarević