Tik ispod neba

Na oko 400 metara ispod K-2, vrha Himalaja na severnoj granici Pakistana, u petak 1. avgusta za samo nekoliko časova poginulo je 11 alpinista – tri Korejca, dva Nepalca, dva Pakistanca, Francuz, Irac, Norvežanin i naš alpinista, Subotičanin Dren Mandić.

Pakistanski spasioci u utorak su evakuisali dvojicu Holanđana, Vilka van Rojena i Kasa van de Gevela, koji su najpre prebačeni u bazni kamp na visini od 5200 metara, a onda u bolnicu gde se leče od ozbiljnih promrzlina. Zbog lošeg vremena, međutim, spasioci su bili sprečeni da krenu u pomoć i Italijanu Marku Konfrontoli. Jedna grupa pakistanskih planinara pomogla je Konfrontoli da stigne do međukampa na 6700 metara, ali zbog iscrpljenosti i promrzlina nije mogao da nastavi dalje. Još nije utvrđeno koliko se ljudi vodi kao nestalo.

K-2 je vrh visok 8611 metara i drugi je po visini posle Everesta, ali najteži za osvajanje. Prema navodima više turoperatera, 11 alpinista koji su bili u različitim ekspedicijama stradali su pošto se u klisuri Botlnek (Grlić boce) – na oko 8200 metara nadmorske visine, koju su planinari prelazili uz pomoć užeta – otkačio jedan blok leda za koji su bili učvršćeni klinovi i bezbednosni konopci. Botlnek je stotinak metara širok pojas, među alpinistima poznat kao „zona smrti“, i najteži deo uspona na K-2 na kom je do sada nekoliko desetina alpinista izgubilo život.

PREDOMIŠLJANJE: Kako je vođa ekspedicije Milivoj Erdeljan napisao na sajtu Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine, Iso Planić, Dren Mandić, Predrag Zagorac i on krenuli su na ekspediciju „Srbija – K-2 2008“ 2. juna, a nesreća se dogodila 1. avgusta na 8150 metara visine. „U tom trenutku Iso, Dren i Peđa i naš visinski nosač Husein, zajedno sa velikom grupom penjača, bili su na kraju najtežeg detalja završnog uspona koji se zove Botlnek. Dren je, u želji da zameni mesto sa penjačem koji je išao iza njega i napravi pauzu radi zamene boce sa kiseonikom, otkopčao osiguranje sa fiksnog užeta. U tom trenutku je došlo do naglog pomeranja užeta, Dren je izgubio ravnotežu, pao je niz veoma strmu stenovito-ledeno-snežnu padinu sve do 8020 metara gde se telo zaustavilo. Do mesta nesreće je, nakon oko 15 minuta, prvi stigao Peđa koji je zatekao beživotno telo našeg druga. Ubrzo do Drenovog tela stižu Iso i visinski nosač Husein. U tom trenutku definitivno sam prekinuo uspon. Telo našeg prijatelja, umotano u zastavu i osigurano na cepin, položili smo na 7900 metara desno od smera koji vodi od C4 prema Botlneku. Ostao je bliže nebu.“

Dren Mandić rođen je 1976. godine. Od 2003, kada je postao član subotičkog planinarskog kluba „Spartak“, peo se na Ararat u Turskoj, Elbrus na Kavkazu i Broud Pik na granici Pakistana i Kine. Prošle godine izabran je za najboljeg alpinistu u Subotici. Kako je prenela beogradska štampa, Nikola Kujundžić, član „Spartaka“, rekao je da je Mandić pred polazak ekspedicije na put izjavio da ne namerava da se penje na sam K-2. Kujundžić je dodao da mu je jedan od naših iskusnih alpinista rekao da se za osvajanje Himalaja treba pripremati najmanje 15 godina. „To me je uplašilo. Pomislio sam da je Dren, nedovoljno pripremljen i nedovoljno iskusan, krenuo u nešto opasno i rizično. Drenove pripreme trajale su duplo manje od tog vremena“, rekao je Kujundžić. Pripreme za uspon na vrh K-2, kako se navodi na sajtu Vojvođanske ekspedicije, trajale su od 2002. godine.

DODATNI FAKTOR: Alpinista Basar Čarovac iz Novog Pazara poznavao je Drena Mandića i celu „vojvođansku ekipu“. Basar je do sada osvojio šest najviših kontinentalnih tačaka, Kilimandžaro u Africi, Akonkagvu u Južnoj Americi, Mont Everest u Aziji, Elbrus u Evropi, Vinson na Antarktiku i Mont Mekinli u Severnoj Americi. On će u petak 8. avgusta krenuti u pohod na Karstenszove piramide u Indoneziji. U razgovoru za „Vreme“ kaže da ga je ova nesreća veoma potresla i poremetila mu planove. Kako je objasnio, Vojvođanska ekspedicija je bila veoma iskusna, dobro opremljena i fizički spremna, ali je nedostajao onaj dodatni faktor, ovog puta najbitniji – sreća. „To nije smelo da se desi“, ponovio je Čarovac nekoliko puta. Ovaj planinar iz Sandžaka kaže da su Himalaji veoma surovi, jer se alpinisti suočavaju sa teškim vremenskim i životnim uslovima: redak vazduh i nedostatak kiseonika na tolikoj nadmorskoj visini čine organizam znatno umornijim, čovek je daleko dekoncentrisaniji, a na sve to treba dodati ekstremno niske temperature. „Često može doći do hipoksije, nedostatka kiseonika u krvi“, kaže Čarovac koji dobro zna šta to znači, jer mu je tokom penjanja na 8201 metar visok vrh Čo Oju na Himalajima otkazala oprema za snabdevanje kiseonikom. „Pored dugotrajnih psihofizičkih priprema i vrhunske opreme potreban je faktor sreće. Kada kažem sreća, to znači da se vremenski uslovi mogu promeniti do neprepoznatljivosti za svega nekoliko minuta, dolazi do snežnih oluja, jakih naleta vetra, zatim tu su lavine, odroni i niz drugih okolnosti koje čoveku ne idu naruku. U takvim uslovima teško se rukuje opremom, bez obzira na pripreme i uvežbanost“, dodaje Čarovac.

Upravo to se i dogodilo, sudeći prema izjavi švedskog alpiniste Fredrika Straenga koji je 1. avgusta jedva izbegao pad u provaliju. On je objasnio da su planinari tog dana odlučili da pokušaju da stignu do vrha jer je nebo bilo vedro posle dužeg perioda ružnog vremena, ali da se njegova grupa vratila jer je predosećala nešto loše. Straeng tvrdi da je nesreća na vrhu koji privlači „mnogo neiskusnih i naivnih ljudi“ mogla biti sprečena.

„Kad se dogode smrtni slučajevi, poginule alpiniste sklone sa pešačke staze, pokrije se telo kamenjem i obeleži se mesto stradanja. Međutim, na tako velikim nadmorskim visinama, gde je večiti minus, viđali smo zaleđene alpiniste koji su tu po ko zna koliko godina. Prilikom uspona na Mont Everest videli smo dosta zaleđenih tela“, priseća se Čarovac. Spasavanje alpinista, dodaje, jako je rizična operacija koja iziskuje učešće mnogo ljudi, opreme i novca. „Da bi se spustilo jedno telo sa ovih vrhova potrebno je deset, pa i više šerpasa. Teško je naći toliki broj ljudi obučenih i priviknutih na takve uslove. Kad kažem šerpasi, to su tamošnji ljudi iz baznih kampova koji su navikli na surove uslove života. Za akcije spuštanja tela sa vrhova Himalaja potrebno je sto hiljada dolara, nekad i više, a sve u zavisnosti od kompleksnosti operacije“, navodi Čarovac, dodajući da je spasavanje helikopterima na tim nadmorskim visinama veoma rizično, ponekad i nemoguće.

KOMERCIJALNO PLANINARENJE: Do sada je u ekspedicijama na K-2 poginulo najmanje 77 alpinista. „Ovo je najveća tragedija na K-2 od 1986, kada je 12 alpinista umrlo od posledica dugotrajne izloženosti ekstremnim uslovima“, kaže Nazir Sabir, slavni pakistanski alpinista koji je ovaj vrh osvojio 1981. godine. Na K-2 su se prvi put popeli italijanski planinari Ačile Kompanjoni i Lino Lačedeli, jula 1954. Od tog uspona do prošle godine zabeležena su 284 uspešna pokušaja i 66 smrtnih slučajeva. Na putu do K-2 poginuli su i neki od najuspešnijih svetskih alpinista, Britanci Nikolas Eskurt, Alan Rauz, Džuli Tulis i Alison Hargrivs, Amerikanac Rob Slejter i Lilijen i Moris Barar iz Francuske.

Penzionisani pukovnik pakistanske vojske i potpredsednik pakistanskog planinskog kluba Šer Kan apsolutno je uveren da onaj ko ostane na K-2 ne može da preživi. „Ljudi neće da uče na istoriji. Kad više malih timova istovremeno pokušava da osvoji vrh, rizik se znatno povećava.“ Italijanski alpinista Rajnhold Mesner, koji je uz Austrijanca Petra Habelera prvi osvojio Mont Everest bez boce sa kiseonikom, a zatim i još 14 vrhova viših od 8000 metara, uključujući i K-2, rekao je da je komercijalno planinarenje razlog što danas ima više nesreća na vrhovima poput Mont Everesta i K-2. „Učesnici alpinističkih paket-aranžmana su snažni ljudi koji, međutim, nisu dovoljno pripremljeni za nepredviđene okolnosti. Oni ne znaju kako da reaguju u hitnim situacijama, kad nema užeta ili dođe do nepogode.“

Još nije poznato kada će se vratiti preostala tri člana srpske ekspedicije. Oni su 3. avgusta poslali poruku koja glasi: „Sutra krećemo iz baznog kampa K-2. Do Skandua su nam potrebna četiri dana pešačenja.“