fotografije: nemanja maraš
Utisci nakon prvog Festivala Sola – koreografije i performansa u Srbiji
„Dok rejvam, o čemu razmišljam? Apsolutno sam ogoljen, ovo je jedan od mojih najosjetljivijih trenutaka na sceni jer pričam nešto posve osobno. Tokom izvođenja predstave sve izlazi vani, sva moja ludost, sve moje gluposti, jedan dobar dio života, sve je unutra, kao nekakva ekplozija mene u kojoj nema laganja. Predstava je rađena iz improvizacije, naravno, sad je fiksna kroz ponavljanja, ali se nije gradila kao koreografija. Komadići malih priča sklapaju se u celinu. Moj dugoročni cilj je da pratim sebe kroz godine, zanima me što će se događati u pedesetima, šezdesetima, dao Bog i sedamdesetima…“
Ognjen Vučinić, čije su ovo reči, zatvorio je prvi Međunarodni festival Sola – koreografija i performans, koji je nedavno održan u Beogradu. Namera pokretača i organizatora ovog festivala, Instituta za umetničku igru, jeste da predstavi umetničke forme svojstvene 21. veku, koje se naslanjaju na istoriju plesa i vizuelne umetnosti, ali su izrasle u nove forme koje odlično korespondiraju sa savremenom publikom i vremenom u kome živimo.
Zar nam je potreban još jedan – očekivano je pitanje s obzirom na brojnost ovdašnjih festivala. Sudeći po izuzetnoj zainteresovanosti za sva četiri programa oba festivalska dana, odgovor je pozitivan. Smatra se da je poslednjih godina solo ples među najprisutnijim modernim formama na svetskoj umetničkoj sceni, a da ga je popularnim učinila mogućnost izvođenja forme koja iskazuje ličnu i umetničku ekspresiju i pobunu, pogotovo što telo, kao pojedinačni glas i solo instrument, ima kapacitet da kreira vidljiv i glasan gest često sa većim efektom nego grupni rad.
Ideja je nastala nakon sesije predavanja Aleksandra Ilića, Snežane Arnautović Stjepanović i Dijane Milošević na Institutu za umetničku igru. „Radovi studenata u formi performansa i video-radova inspirisani izložbom Jana Fabra Praznik malih prijatelja u Narodnom muzeju, neverovatna i nemoguća umetnička dela nastala u limitiranim uslovima pandemije, naveli su nas na razmišljanje o manifestaciji koja bi podrazumevala izvođenje jednog umetnika u formi koreografije, performansa, fotografije. S obzirom da slični formati već postoje u regionu i kod nas, nije bilo jednostavno doći do originalnog. Ispostavilo se da je festival sola najpogodniji, da je već sam po sebi dovoljno i rečit i određen“, kaže profesor Aleksandar Ilić.
U vreme ograničene komunikacije zbog kovida, ovakav format je predstavljao najlakšu organizaciju festivala. Sami su selektovali učesnike, vodeći pre svega računa o kvalitetu i aktuelnosti solo predstave. Važno im je bilo da festival izmeste iz tradicionalnog pozorišnog u neke druge umetničke prostore gde bi igra i performans komunicirali na drugačijem nivou. Aleksandar Ilić kaže da „solo kao forma podrazumeva i potpunu koncentraciju posmatrača – možete ga gledati kao sliku, ali ga istovremeno ne ograničava i ne sputava pa ga može posmatrati i iz više uglova u odnosu na prostor izvođenja. Solo kao forma ostavlja snažan utisak jer komunicira jedan na jedan, umetnik je ogoljen, a publika postaje deo izvođačkog dela. Lično, vrlo sam oduševljen formom sola, a posebno što je ovo njegovo prvo predstavljanje u Beogradu“.
Festival Sola otvorio je poljski koreograf i umetnik Higin Delimat, koji živi i stvara u Beču, komadom Pejzaž pre katastrofe, u Muzeju savremene umetnosti. Njegovo sagledavanje neminovnog uništavanja i propadanja sa kratkim trenucima tišine i mira pred konačan kraj, ispreplitano je dijalozima tela, uma i okruženja. Komad je povlačio paralele između univerzalnih mitova o Atlasu i Sizifu, i savremenog čoveka. Dubinu tišine i olovnu težinu vazduha upotpunio je muzikom poljskog kompozitora Henrika Goreckog, a publika je prisustvovala kraju sveta i neminovnosti koju on predstavlja.
Tamara Gvozdenović, naša umetnica koja živi i stvara u Francuskoj, prikazala je kratak i izuzetno emotivno i intelektualno potentan komad Tombes, koji kombinacijom plesa i pozorišta predstavlja refleksiju i spoznaju sopstvene veličine pojedinca i pada koji sledi. Asocijacijama na Danteov Pakao, Gvozdenovićeva je dočarala sijaset likova, ličnosti i sopstvenih paklova. Transformacije igrača od agresije, tuge, bola, teskobe i sreće bile su izuzetno upečatljive i uverljive da je na momente podsećala na scene iz filma Egzorcist.
Drugi dan festivala počeo je u prostorijama Galerije „Podrum“ Kulturnog centra Beograda. Doktorski umetnički rad glumice Marine Bukvički, performans Ja – lutka predstavio je svojevrstan omaž Milevi Marić Ajnštajn, baveći se životom naučnice iz neuobičajene vizure. Rad se sastoji iz dva dela, filma i performansa, koji se sinhrono odigravaju i ostvaruju kroz višemedijsku komunikaciju performerke sa auditorijumom (audio, video, film i performans). Bila je to priča o ljubavi i izdaji, o tome šta smo sve u stanju da žrtvujemo da bismo bili prihvaćeni i koja postavlja pitanje „Koliko košta ljubav?“
Festival je zatvorio komad Rejv(On) u izvođenju Ognjena Vučinića iz Zagreba (koreografija Aleksandre Mišić i Ognjena Vučinića), na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta. Njegova analiza rejv kulture pružila je uvid u lični svet uspomena, ali i u njegovo nastojanje da postane deo zajednice stvarajući vezu sa plemenom kroz ples i telesnost. Struktura i koncept komada inspirisani su Džozefom Bojsom, a pitanja koja je Ognjen Vučinić postavljao svojim telom čak su i kod najapatičnijeg gledaoca izmamila želju za aktivnim političkim angažovanjem. Njegov kostim je bio hibrid uštogljenog muškog odela i radničkog plavog kombinezona, a providni tron vlasti napravljen je od klirita, Ognjenovog histeričnog smeha i besomučnih količina dima. Bio je to maestralni performans.
Samo 10 do 12 odsto žena je uključeno u trgovinu narkoticima. Za Nemicu ruskog porekla Medinu H. se sumnja da je bila na čelu međunarodne narko-bande koja je drogu prodavala preko Darkneta
Albanski premijer Edi Rama očekuje 100 miliona evra prihoda od koncerta Kanjea Vesta u Tirani
“Granica između čoveka i mašine nije u brzini ili tačnosti izvršenih operacija, već u sposobnosti samorefleksije, kao i u kapacitetu za etičko i estetsko prosuđivanje i kreativnost”
Arhitekta Miša Manojlović bio je protiv projekta olimpijskog stadiona kojim bi se ugrozila Beogradska tvrđava. Da li je i to, osim njegovog jevrejskog porekla, doprinelo da bude ubijen na Starom sajmištu 1941.
Sve dileme oko toga da li će naprednjaci predvođeni Aleksandrom Vučićem približiti Srbiju Evropskoj uniji su lažne – neće, ne pada im na pamet. I tu dolazimo do studentske liste i Kosova i Metohije
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
