Tamo gde je pobeda obaveza: Anatomija titule Bostona

Amerikanci vole da kažu kako postoje četiri velika sporta: američki fudbal, bejzbol, košarka i hokej. Retki su gradovi koji se mogu pohvaliti da u svakom od njih imaju tim koji je u dužim vremenskim periodima bio dominantan, ili makar relevantan. Jedan takav grad se nalazi na istočnoj obali, u saveznoj državi Masačusets.

Postoje predrasude da je sport u Americi samo jedan vid zabave, industrija profita koja pruža uzbudljiv i neizvestan sadržaj gledaocima. Mogu se naći brojni primeri koji idu u prilog takvim tvrdnjama, uglavnom smešteni oko sportskih borilišta u Njujorku i Los Anđelesu, ne i Bostonu.

U Bostonu zabave nema, samo je pobeda bitna.

Moglo bi se to zaključiti nakon samo jednog turističkog obilaska grada u kome nema mnogo većih atrakcija od Fenvej Parka, stadiona Red Soksa, ili TD Gardena, dvorane Seltiksa i Bruinsa.

Boston pamti samo pobednike, izlivene u bronzi poput Bobija Ora ili Lerija Birda, ili one čija su imena ispisana na dresovima gomile koja svakodnevno šeta ulicama grada, poput Toma Brejdija ili Dejvida Ortiza.

Boston (i) Seltiksi

Košarkaška istorija Bostona je u isto vreme veličanstvena i problematična. Pogled na svodove legendarnog Gardena, načičkanog brojnim šampionskim banerima i dresovima igrača čiji su brojevi povučeni iz upotrebe, izaziva ogroman osećaj ponosa kod navijača Seltiksa.

Međutim, nije uvek bilo tako. Za vreme najveće dominacije Seltiksa pod vođstvom legendarnog Bila Rasela, najvećeg pobednika u istoriji košarke, dvorana koja će kasnije postati legendarna često je bivala poluprazna za vreme košarkaških utakmica.

Deset titula u jedanaest godina nisu bili dovoljan mamac za bostonske ljubitelje sporta, koji su u isto vreme punili dvoranu za vreme hokejaških utakmica Bruinsa koji su ređali gubitničke sezone.

Jedni će kao opravdanje izneti da NBA liga tada nije bila ni blizu popularnosti kakvu je kasnije stekla, ali je bliža istini ona neprijatna tvrdnja – Boston se šezdesetih godina gušio u rasizmu, a Seltiksi su imali „previše“ tamnoputih igrača.

Kako drugačije objasniti situaciju iz 1963. u kojoj Bil Rasel, čovek koji je ovom gradu doneo toliko radosti, po povratku sa porodičnog putovanja pronalazi svoju kuću opljačkanu i uništenu, sa farbom na zidovima i ljudskim izmetom po krevetu?

Ipak, upravo ovde treba napraviti razliku između Bostona kao grada, i Seltiksa kao franšize. Dok je grad grcao u problemima vezanim za rasna pitanja, franšiza je pod čvrstom rukom Reda Ojerbaha 1964. godine prva na teren izvela petorku kompletno sastavljenu od crnaca, a nešto kasnije i prva koja je jednog postavila za glavnog trenera.

Bio je to najveći pobednik u istoriji košarke, koji ipak nije mogao da pređe preko svih uvreda i ponižavanja koja je doživeo u ovom gradu. „Igrao sam za Seltikse, ne za Boston“, kasnije je pričao Bil Rasel.

Kontinuitet struke

Vremenom se stav stanovnika Bostona prema Seltiksima menjao, valjda su shvatili da imaju privilegiju da gledaju jedan od najuspešnijih timova u bilo kom sportu.

Leri Bird je doneo novi talas uspeha tokom osamdesetih, a plan Reda Ojerbaha da palicu od Birda preuzme talentovani Len Bajas raspršio se kada je ovaj mladić pronađen mrtav, nakon uzimanja prekomerne doze kokaina.

Usledio je težak period za Seltikse. Zadatak da posrnulog giganta vrati na staze stare slave dobio je nekadašnji igrač Bostona iz šampionskih generacija, Deni Ejndž. U maniru Ojerbaha, vukao je rizične poteze kojima je uspeo da Pola Pirsa spoji u ekipu sa Garnetom i Alenom, a ovaj trio je Bostonu doneo dugo čekanu titulu 2008. godine.

Nakon izgubljenog finala dve godine kasnije, Deni Ejndž shvata da je ovaj tim na izmaku šampionskih ambicija i da će nešto morati da se menja. Temelje modernom Bostonu postavlja imenovanjem talentovanog Breda Stivensa za trenera 2013. godine.

Tada tek 36-godišnjak, nakon čudesnih rezultata sa univerzitetom Batler, Stivens dobija šansu da se oproba i na najvišoj sceni, i to na klupi legendarnih Seltiksa.

Vrlo brzo je postalo jasno da ima materijala u ovom, za prilike trenerskog posla, mladiću. Njegova ekipa je uvek ostvarivala više pobeda nego što im je predviđano, uvek je igrala bolju košarku nego što je bilo očekivano.

Staloženost koju je pokazivao u javnim nastupima, pravovremene odluke pored terena i kreativnost u napadačkim setovima i specijalima, pokazivale su da su Seltiksi u sigurnim rukama kada je struka u pitanju.

Zasićenje i novi početak

Još jedna odlika Seltiksa kroz istoriju jesu dobri izbori na draftu. Prvo je izabran Džejlen Braun, a godinu kasnije se Ejndž nije plašio da se odrekne prvog pika i sa treće pozicije izabere Džejsona Tejtuma. Kockice su počele da se slažu.

Boston Seltiksi su krajem druge decenije 21. veka bili mladi, ali relevantni. Njihova plej-of putovanja su postajala redovna i sve duža, neretko se završavajući tek u finalu Istočne konferencije.

Međutim, usledio je odlazak Denija Ejndža sa mesta predsednika košarkaških operacija, ali je čitavu javnost iznenadio izbor njegove zamene – Bred Stivens. I dalje u godinama u kojima se treneri smatraju mladima, Bred je odlučio da se ne troši previše na poziciji glavnog trenera i preuzeo upravljanje kompletnim sportskim sektorom.

Kao trener, toliko puta je stizao blizu zacrtanog cilja, blizu titule. Sada kada je dobio ovlašćenja da radi maltene šta hoće, tačno je znao šta je to što je falilo.

Prva dilema je glasila: da li zadržati osovinu Tejtum-Braun? Brojni novinari, analitičari i navijači su smatrali da ovaj tandem prosto ne može do titule, da će večito ostajati jednu stepenicu udaljen. Trejd Brauna je godinama omiljena tema medija, ali ne i Stivensa, koji je pokazao šta o tome misli time što je Braunu uručio najveći ugovor u istoriji lige prethodnog leta.

Mnogi su vrteli glavom na vest o ugovoru vrednom 304 miliona dolara, igraču koji se kotira kao druga violina ekipe, a čije su određene mane poput izgubljenih lopti u driblingu i loših odluka u završnicama postajale vidljive u najbitnijim utakmicama prethodnih sezona.

Sledeći potres je predstavljao trejd srca i duše ovog tima, fanatično borbenog Markusa Smarta, koji je prethodne sezone proglašen za najboljeg odbrambenog igrača lige.

Stivens se odrekao usluga još nekolicine igrača bez značajne uloge i draft pikova, a u zamenu je dobio Džrua Holideja, Derika Vajta i Kristapsa Porzingisa, igrače koji će napraviti prevagu.

Put ka tituli

Fantastično vođena od strane mladog trenera Džoa Mazule, još jednog hrabrog izbora Breda Stivensa, ekipa se prošetala kroz regularni deo sezone i sa skorom 64-18 ostvarila najbolji učinak u ligi.

Surova dominacija je zaokružena statističkim podacima po kojima je napad Bostona najefikasniji u istoriji NBA lige sa rejtingom 123,2 poena na sto napada. Timski su postigli drugi najveći broj trojki, a pobednike prosečno pobeđivali sa 11,3 poena razlike, što je peti najbolji učinak ikada.

Usledio je plej-of u kojem se predviđalo da se Seltiksi prošetaju do finala, a da tamo ponovo ostanu kratki. Vrlo brzo su doslovno ostali kratki, nakon povrede 2,20 m visokog centra Porzingisa, ali su žestoko oslabljeni bili i njihovi rivali, pa se Boston zaista prošetao preko Majamija (4-1), Klivlenda (4-1) i Indijane (4-0) do velikog finala sa Dalas Maveriksima.

Duel sa Dalasom je predstavljao drugačiji tip izazova u odnosu na prethodne – prvi put je Boston suočen sa protivnikom koji ima najboljeg igrača u seriji.

Luka Dončić je, uprkos brojnim povredama koje su ga mučile, odigrao odličan plej-of i uz podršku smirenog i stabilnog Kajrija Irvinga neočekivano svoju ekipu odveo do finala.

Finale

Možda nemaju najboljeg, ali imaju šest od osam najboljih igrača u ovoj seriji, barem su tako tvrdili brojni analitičari i u tome videli šansu Bostona.

Od podbacivanja lopte u prvoj utakmici Boston je delovao kao spremnija, fokusiranija i gladnija ekipa, a takve ekipe obično odnose pobede u plej-of serijama. Mazula je insistirao da njegov tim u napadu cilja Luku Dončića, tako da su igrači koje je slovenački košarkaš čuvao imali zadatak da napadaju prodorom, ili da preko njega idu na ofanzivni skok, sve sa ciljem da ga dodatno izmore.

Boston je verovao u sebe i svoju igru, 5-out formaciju koja se svodi na agresivne prodore i šut za tri poena iz povratnih pasova. Porzingis je davao ogroman doprinos kada je nastupao kroz napadanje mismečeva i zaštitu obruča, dok se Holidej šunjao po čeonoj liniji i čekao pas Tejtuma ili Brauna kada na sebe navuku pomoć igrača.

U odbrani je Mazula odlučio da Braun bude prvi defanzivac na Dončiću, a Tejtum da brani visoke igrače Dalasa, čime je neutralisao potencijalnu prednost Dalasa u napadanju odbrane pikenrola preuzimanjem, u isto vreme limitirajući lob pretnje i broj šutnutih trojki Dalasa iz kornera.

Rotacija je funkcionisala besprekorno, doprinos su pružili i igrači sa klupe poput Hauzera i Pričarda, ali ipak je trofej najkorisnijeg igrača finalne serije zasluženo poneo Džejlen Braun. Njegova agresivna igra u oba smera i postizanje nekih od najbitnijih poena u trećoj, najneizvesnijoj utakmici, nisu mogle biti zanemarene.

Mnogo pre kraja pete utakmice koja je završena rezultatom 106-88 u korist Bostona, bilo je jasno da je čekanju na titulu došao kraj. Nakon 16 dugih godina, slavlje je moglo da počne.

Nasleđe

„Ja sam 95-godišnjak sa jednom nogom u grobu i jedva se krećem. Znam da sam u produžecima, kada sve u vašem životu postaje još značajnije. I jedna od poslednjih stvari koje želim da vidim je da Seltiksi okače taj baner broj 18.“

Seltiksi su po rekordni 18. put postali prvaci NBA lige, čime su uslišili želju legendarnom Bobu Kuziju, šestostrukom šampionu sa Bostonom.

Niko se više ne pita da li je Braun zaslužio ugovor vredan 304 miliona dolara, niti da li on i Tejtum mogu da donesu šampionsku titulu Bostonu. Prijatno je u današnjoj eri nabeđenih superstarova videti dvojicu koji to jesu, ali su ostavili sopstvene sujete po strani i besprekorno funkcionisali u zajedničkom vremenu na terenu.

Bred Stivens je sastavio savršeno skladnu ekipu, koju je predvodio Džo Mazula na klupi, a Tejtum i Braun kao njegove produžene ruke na terenu. Tejtum nosi broj 0, Braun broj 7, a to je bitno zato što postoje velike šanse da posle njih niko više neće nositi ove brojeve na zelenim dresovima Seltiksa.

Njihovi dresovi odlaze pod svodove dvorane, pored dresova Rasela, Kuzija, Birda, Havličeka, Šermana, Periša, Mekhejla… Odlaze tamo gde im je i mesto.